О ЈЕДИНСТВУ ЦРКВЕ И О НАСТОЈАЊУ ДА СЕ ПРЕВАЗИЂУ РАСКОЛИ (БЕСЕДА 360/Ц)

Ђото, Последња вечера

1. Ништа није слађе од ревности која уједињује браћу, ништа није опасније од раздора међу народима. Речи тело (carne) и љубав (carità) су међу собом блиске када одзвањају са наших усана; и заиста оне јесу фонетски блиске. Које речи су тако блиске једна другој као ''тело'' и ''љубав''? Па ипак, оне су међусобно веома удаљене, чак и у наша времена. Биће вам видљиво колико су међусобно удаљене ове две реалности без обзира што су према звуку гласа блиске, ако узмете у обзир да тамо где је љубав, срце се шири, док се тело скупља. Заправо, док год смо везани свезама наше људске беде, сама наша љубав пати, заробљена у телу; а ви још увек нисте примљени у широка пространства божанског. Па тако, узмите у обзир, драги моји, како су широко направљени наши свети храмови. Зар не мислите да онима који стоје на удаљенијим местима није теже да нас чују? Пут нашег гласа јесте ваша скупљеност. Уистину! Ко ћути, одмах чује оно што бива изговорено, чак иако глас није много силан. Помозите се зато међу собом, и, као што пише носите бремена једни другима да бисте сви заједно примили оно што свима бива додељено.

2. После дуготрајне и непрекидне жеље, коначно, многољубљена браћо, видимо да сте и физички присутни. Али духовно се нисмо никада удаљили, ни ви од мене, ни ја од вас. Када ''горе имамо срца'', ви обитавате са мном тамо где нико никог не тиска. Па ипак, браћо, извињавамо се ако смо некоме дали утисак да смо дошли са већим закашњењем од онога што бисмо и ви и ја желели. Важни послови су ме задржали током лета, послови који вама нису непознати. Јер и захваљујући вашим молитвама оно што ми је било тескобно се претворило у пријатност. У Хипону, граду у коме сам у служби своје деце, ваше браће, дуго сам времена трпео порођајне болове, али једниство је коначно постигнуто. Увек обнављајући молитве, помозите ми да Господ утврди оно што је учинио у нама. Јер још док сам био заузет у обављању тих послова, управо тада су на територији Хипона почели да се обраћају они народи који, што у својој сировости теже схватају, то се постизање јединства више одуговлачи. Сада, дакле, не само да ме је ваша жеља довела овде него ми је дала и крила, па ћемо у будуће моћи да се вратимо њима као што је њихова жеља. Примите зато моја извињења за кашњење. У овом међувремену се и мој поштовани брат и колега [епископ] Максимин вратио у Свеопшту Цркву (саборну, католичку). И у овом његовом новом животу у Свеопштој Цркви, помоћу које је скинуо претходни тежак јарам [раскола], нисам могао ни смео да га оставим самог, а није било ни згодно да се он одмах оданде удаљи. Када је Господ сматрао прикладним, уредио је да дођемо обојица. Верујем да ми можете лако опростити закашњење, будући да сам сада дошао са њим који ме је спречио да дођем раније.

3. Слушајте, сада, драги моји, оно што вам желим рећи. Далеко од вас, ја сам знао ваше бриге; далеко од мене ви сте знали моје. Ви љубите јединство, желите мир, чувате мир, жедни сте мира. Одобравам и наслађујем се исцељењем ваших непца [фиг. ''укуса''] којима окушате како је сладак Господ. Добар хлеб је добар за онога ко је здрав. Ко је, пак, болестан, чак иако велича добар хлеб када га види, не може да га једе када му бива понуђен. А ко је наш хлеб ако не Онај који је рекао: Ја сам хлеб који сиђе с неба (Јован 6, 41)? Он је наш хлеб, али зар није и наш мир? Докажимо да је и наш мир. Већ смо доказали са кристално јасним сведочанством да је Он хлеб: Ја сам хлеб живи који сиђе с неба (Јован 6, 51). Нека проговори сада Апостол: Он је мир наш (Ефес 2, 14). За онога који је рекао: Ја сам хлеб живи који сиђе с неба, сада се каже: Он је наш мир. Имамо дакле хлеб као извор мира, али под условом да га једемо здрави.

Ђото, Последња вечера (детаљ)

4. Управо сте чули из Јеванђеља да се говори о Ономе који је сам хлеб. Ученици су тражили да приграбе прво место, оно узвишеније: међу синовима љубави било је свађе око првенства. Желели су да знају ко је међу њима већи. Њихова ускогрудост је тражила оно узвишеније место које се достиже само љубављу. Још нису познавали пут којим треба да иду, иако су видели циљ на који треба да стигну. Понизношћу се достижу висине. Пут је Христос. Он је хлеб, он светлост, он, опет, пут. Питај га где треба да идеш; одговориће ти: ''Дођи мени''. Питај га којим путем треба да идеш; одговориће ти: ''Кроз мене''. Он је, заправо, остао циљ на који морамо да стигнемо и дошао је да буде пут којим треба да идемо. Зато, драги моји, децо мира, децо светлости, децо љубави, пупољци Католичанства: ако смо јаки, ставимо се у службу слабих; ако смо здрави, ставимо се у службу болесних. Господ наш је постао слуга; и ти пред очима [у причешћу] имаш Господа који постаје слуга: слуга је болестан и Господ га служи. Славимо свим силама наш Хлеб. Како је добро и весело кад сва браћа живе заједно (Пс 133, 1)! Радујте се, праведни, у Господу.

5. Сигурно да је добро када браћа живе заједно. Сви признају да је добро, али не разумеју сви зашто је весело. Упитај кога ти желиш, чак иако је још увек јеретик или неког ко, премда ти се показује лицем, крије шта мисли; питај, позови било кога, оног коме смета или одбија, ко одбацује руку онога ко је спреман да му служи и жели да притекне његовој болести. Истрај до краја у питању: ''Да ли је јединство добро?'' Нека и одговори ако може: ''Није, лоше је''. Никако се не предајем и опет му постављам питање: ''Да ли је јединство добро?''. Одговара: ''Добро је''. Хтео не хтео, он одговара: ''Јединство је добро''. Или можда ћутиш? Чак и ако ћутиш, ћутиш наравно јер не можеш да кажеш: ''Није добро''. Злоћа ти не допушта да кажеш да је добро, али истина ти не допушта да негираш да јесте добро. Ја сам упоран да ти извучем глас; нећу престати нити ћу те оставити на миру; а ти се нећеш ослободити мене све док ми не будеш нешто одговорио. Гле, коначно сам допро до твог ува: ако те не задржавам из љубави, желим да те задржим из страха. Зато, говори, одговори ми! Питам те просту ствар; моје питање је кратко: ''Да ли је јединство је добро?''. Како ће одреаговати? Никако неће моћи да каже: ''Није добро''. Можда да би ме се ослободио, рећи ће: ''Добро је''. А ја одговарам: ''То што ти хвалиш, ако је имање, поседуј га заједно са мном; ако је одећа, носи је са мном; ако је хлеб, једи га са мном.'' Одговара ми: ''Добро је, не негирам; али пошто сам принуђен, одбијам''. Дакле, добро је, али пошто се осећаш принуђеним да прихватиш то што је добро, одбијаш чак и ако је добро. Ја ти никада не бих досађивао принудом да си жељан да тражиш. Али пошто кажеш да је добро, а не желиш, зато те силим. И ти сам кажеш да је добро, али га не желиш јер си вођен не истином, него болешћу. А ја сам у служби болесника: ти си болестан, а ја сам у твојој служби. Нудим ти храну: прими намирницу коју сам хвалиш. Можда ћеш се, као што обично чине болесни који одбијају понуђену храну и ти побунити да није добро печена? Ништа од тога нећеш моћи да кажеш за храну коју ти дајем. Христос је хлеб, Христос је мир. Ова храна је зготовљена у девичанској утроби, испечена огњем Страдања. Узми је зато, о, брате; прими је, брате; прими један залогај да не умреш. Без икакве сумње, ти хвалиш јединство. Нек се подигне против мене твоја слабост, не твој суд. Ја ти нудим храну која не само враћа здравље болесноме, него га и подржава. Досадан сам кад ти је нудим, али био бих немилосрдан када бих ти је ускратио. Каже ми: ''У реду, узећу''.

6. Какве све болеснике морамо да трпимо, браћо! Кажу: ''У реду, прихватам''. И тако су дошли неки који су попустили пред досадним наваљивањем оних који су постављени у њиховој служби, пред бригама које, ма колико биле наметљиве, сопствене су родитељима побуђеним мајчинском љубављу. Ма шта кажем: ''родитељи'', браћо моја? Не говорим о мени нити о било ком другом човеку, него о оним нашим родитељима који хране своју децу када су здрава, а лече их када су болесна: тај отац је Бог, та мајка је Црква. Та побожна мајка, дакле, која рађа зачету децу и порађа које су у опасности, није окренула главу када су ова њена деца била болесна. Чак иако је била на досаду, чак иако је била наметљива, она се приближила болесницима, и, иако су они одбијали, натерала их је да прогутају храну. Јер ко је болестан, она га лечи, ко је мртав, она га оплакује...

О ТРОСТРУКОМ ПРИКАЗИВАЊУ ХРИСТА У СВЕТОМ ПИСМУ / ПРОТИВ АРИЈАНАЦА (БЕСЕДА 341)

Свето Писмо описује Христа на три начина

1. 1. Господ наш Исус Христос, браћо, по ономе колико смо могли да видимо на Светим Страницама, тј. како је објављиван у Закону и Пророцима или у Посланицама Апостола или како се показује вером у историјском догађајима које познајемо из Јеванђеља, посматра се и обзнањује на три начина. Први начин се односи на њега као на Бога, према оном Божанству по којем је једнак и савечан Оцу, пре него што је примио људску природу. Према другом начину, (а то је) након узимања људске природе, (о њему) читамо и разумемо да исти онај који је Бог, он је и човек, и, исти онај који је човек, он је и Бог и због ове изузетне особине преимућства (супериорности), он не остаје на истој равни са људима, него је Посредник и Глава Цркве. Трећи начин је онај, (који се) у извесном смислу (односи на) целог Христа у пуноћи Цркве, односно као Главе и Тела, према оном савршеном човеку у којем је свако од нас члан. Ово Христово обележје се проповеда верујућима и нуди као предмет размишљања ученима. Не можемо у овако кратком времену извршити преглед ни објаснити све извештаје из Светог Писма који потврђују ово троструко Христово обележје, па ипак не можемо оставити ове тврдње без доказа. Након што дамо, бар делимично, неколико сведочења, биће ваш посао тражити и налазити у Писму нека друга која, због ограничености времена, не можемо да поменемо.

Први начин: Христос Логос (Реч)

2. 2. Што се тиче првог начина на који се приказује Господ наш Исус Христос Спаситељ, једини Син Божији, кроз кога је све створено, односи се онај познати, величанствени пасус из Јеванђеља по Јовану: У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога и Логос беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Све кроз Њега постаде и без Њега ништа не постаде. Оно што је постало у Њему беше живот; и живот беше светлост људима. И светлост светли у тами и тама је не обузе. Чудесне и дивне су ове речи и треба их прихватити пре него што продремо у њих до краја. Када се пред вас изнесе тањир са јелом (дешава се да) неко узме један део, неко – неки други део; свима исто јело, али не свима цело јело. Тако су сада извесно јело и извесно пиће од речи изнете пред ваше уши и цео говор допире до свих. Да се не дешава можда да када ја говорим, неко узме један слог, неко неки други, неко узме једну реч, неко неку другу? Када би тако било, морао бих да изговорим онолико речи колико видим људи, да би свакоме достигла бар по једна реч. Али ја врло лако изговорим речи више него што је окупљених људи, па ипак све оне заједно допру до свакога. Човечија реч се не дели на слогове зато да би је сви могли чути или (зар треба) делити на делове Реч Божију (=Логоса) да би био присутан на сваком месту? (Можемо ли се усудити) браћо, да поредимо некако ове наше речи које одзвањају и пролазе, са оном вечном Речју Божијом која је без промене? Нисам ли ја сам када сам сада говорио, направио такво поређење? Желео сам да вас наведем да мислите како вам оно што Бог показује у материјалним стварима може бити корисно за веру у оно што још увек не можете опазити у духовним речима. Али пређимо на ваљаније доказе: јер речи одзвањају и пролазе. Уђите у поље појмова и помислите на правду. Претпоставимо да се неко налази на Западу и мисли о правди, он је мисли у својој укупности, баш као онај ко се налази на Истоку. И један и други је виде потпуну. Видети правду као начело кога се треба држати при делању јесте услов да се праведно дела. Како је неко види изнутра, тако у складу са тим дела споља. Међутим, како би је он видео (изнутра) да она није присутна у унутрашњости? Да ли тако што се неко налази на одређеном месту, може да се каже да он одатле не може да учествује у мисли неког другог (ко се налази на неком другом месту)? Када ти, који стојиш овде, видиш својом мишљу (умом) оно што неко други на неком другом веома удаљеном месту подједнако види својом мишљу и све ти је представљено у својој целосности као и њему, тако онда, пошто су духовне и божанске стварности свуда (присутне) у својој целосности, можеш веровати да је Логос (=Реч) потпуно у Оцу и потпуно у оваплоћењу. Ово треба да верујеш о Логосу Божијем који је Бог у Бога.

Други начин: Христос Бог и човек.

3.3. Али ево још једног аспекта, још једног начина приказивања Христа, још једног који Писмо открива. Оно што сам до сада говорио тиче се Христа пре оваплоћења. Сада чуј шта Писмо објављује: И Логос постаде тело и настани се међу нама. Да је ћутао о човештву Логоса, беспотребно би нам говорио о његовом божанству онај који је написао: У почетку беше Логос (Реч) и Логос беше у Бога и Логос беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Све кроз њега би створено и без њега ништа не би створено. Да бих ја једнога дана видео то божанство, дошао је овде да живи са мном; да би ми дао неопходно очишћење за оно сагледавање (созерцање), дошао је да помогне мојој слабости. Постао је човек узевши од људске природе саму људску природу. Ономе ко је лежао рањен поред пута притекао је у помоћ на ''магарцу'' тела да устроји и подигне нашу слабу веру Тајном свога оваплоћења; да разбистри наш ум да може видети оно божанство које није никада напустио. Јер почео је био да буде човек, али није никада престао да буде Бог. Дакле овоме смо научени (из Светог Писма) о нашем Господу Исусу Христу као Посреднику, као глави Цркве, јер је он Бого-Човек и Човеко-Бог, као што вели Јован: Логос постаде тело и настани се међу нама.

Апостол приказује Христа на оба начина

3. 4. И један и други аспект Христа ћете наћи у оном веома познатом поглављу апостола Павла где каже: Постојећи у обличју Божијем није сматрао за отимање то што је једнак са Богом. Што је исто као и рећи: У почетку беше Логос и Логос беше у Бога и Логос беше Бог. Како би Апостол могао изјавити Није сматрао за отимање то што је једнак са Богом да није био једнак Богу? И опет, ако је Отац Бог, а он није Бог, како је онда једнак? У сагласности са оним што каже (Јован) да Логос беше Бог, имамо код Павла овај стих: Није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, и као што је један говорио: Логос постаде тело и настани се међу нама, други напоредно: свукао је себе, узевши положај слуге. Обратите пажњу. Каже свукао је себе, узевши положај слуге управо јер је постао човек, јер Логос постаде тело и настани се међу нама. А шта је ово ''свукао се''? Није изгубио божанство, него се обукао у човештво показујући људима оно што није имао пре него што је постао човек. Појавивши се у овом обличју, свукао се: држећи сакривеним висок степен свог величанства и истичући тело, обучен у човештво. Он је Посредник и Глава Цркве због чињенице да је поништио себе узевши обличје слуге. Не каже: ''Узевши обличје Бога''. Када се говори о обличју Бога, (Павле) не користи глагол ''узети'', него каже: Постојећи у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак Богу. Али када треба да говори о положају слуге, каже: Узевши обличје слуге. Због тога је Посредник и Глава Цркве и кроз њега се миримо са Богом, кроз тајну унижења, страдања, васкрсења, вазнесења и будућег суда, па према томе моћи ће се чути две добропознате будуће стварности премда је Бог проговорио само једанпут. Када ће се чути? Када буде вратио свакоме према његовим делима.

Чувати се аријанске јереси. Изазов науке.

4. 5. Држећи се добро овог учења, не чудите се што међу људима постоје расправе које се подмукло шире, као жива рана, каже Апостол. Али ви будите на опрезу о ономе што чујете и сачувајте чистоту ваше [душе], као да вас је Младожењин пријатељ заручио за Младожењу, чедна девица која се приноси Христу. Ваша чедност нека је у вашој души. Телесну чедност има мало њих у Цркви. Чедност душе се тражи од свих верујућих. То је чедност коју змија жели покварити и за њу каже Апостол: Заручио сам вас за једног Мужа да вас као чедну девицу приведем Христу. Али се бојим да као што је Еву преварила змија својим лукавством, да се тако и ваша чула не покваре, одвраћајући се од простодушности и чистоте која је у Христу. Ваша чула јесу ваши умови. Ово је најпримереније тумачење јер се чулима сматрају и телесна чула: вид, слух, мирис, укус и додир. Оно за шта се Апостол бојао да се не поквари јесте наш ум у којем борави непорочност вере. Зато, душо, чувај своје девство, да се после оплоди у загрљају твога Мужа. Оградите своје уши трњем, као што пише. Нека слаба браћа су се била узнемирила због аријанске расправе, али милосрђем Господњим свеопшта (католичка) вера је победила. Он није оставио своју Цркву, и, ако је пустио да трeнутно буде потресена, учинио је то да би стално била у молитвеном односу према њему и њиме била утврђена као на чврстој стени. Али змија још увек сикће, не предаје се ћутању. Тражи са некаквим обећањем науке да истера човека из раја који је Црква, да би га спречила да се врати у онај рај из којег је први човек избачен.

Сатана дела сада у Цркви као некада у земаљском рају. Син као Бог једнак Оцу, као човек нижи од Оца.

5. 6. Разумите, браћо. Оно што се догодило у оном рају, данас се дешава у Цркви. Нека нас нико не наговори да изађемо из овог раја. Доста је што смо већ једном из њега изашли. Бар након тог искуства, исправимо се. Змија је увек иста: дошаптава нечасност и безбожност. [Може се десити да] обећа некажњеност, као што ју је тамо обећала, рекавши: Нећете умрети. Та дошаптавања она подмеће хришћанима данас да живе рђаво. ''Да неће Бог, каже, пустити да сви пропадну? Да неће све осудити? Бог каже: Да, осудићу, али ћу и опростити онима који промене животе. Нек измене своје владање, изменићу своје претње''. Она је та која стално мрмља подмукло и говори: ''Гледај, има један стих у коме пише: Отац је већи од мене а ти кажеш да је једнак Оцу?''. Ја прихватам стих о коме говориш, али прихватам још један, јер пишу два. Ствар је у томе што ти прихваташ само један, а други одбацујеш, док заједно са мном можеш прочитати оба. Реченицу: Отац је већи од мене, наравно, прихватам, али не од тебе, него из Јеванђеља. А ти прихвати од Апостола другу реченицу: да је Син једнак Оцу. Уједини их, једну и другу. Онај који је говорио кроз Јованова уста у Јеванђељу, говорио је кроз Павла у посланици. Бог не може противречити себи. А ти не желиш да прихватиш сагласност Писма. Ти волиш да доводиш у питање. ''Али ја, кажеш, имам доказ у Јеванђељу [где пише]: Отац је већи од мене. Али и ја имам у Јеванђељу доказ [тамо где каже]: Ја и Отац смо једно. Како може бити истина и једно и друго? Како нас учи Апостол да: Ја и и Отац смо једно? [Објашњава нам овако:] Он, имајући обличје Божије, није сматрао за отимање своју једнакост са Богом. Слушај још: Отац је већи од мене. Али свукао је себе узевши обличје слуге. Ето, ја сам ти доказао у ком смислу је Отац већи: ти ми докажи у чему Син није једнак. Јер ми читамо и једну и другу реченицу. Нижи је од Оца као Син човечији, једнак је Оцу као Син Божији, јер Реч беше Бог. Посредник је и Бог и човек: као Бог једнак Оцу, као човек нижи од Оца; у исто време је и једнак и нижи: једнак у обличју Божијем, нижи у обличју слуге. Реци ми, дакле, како је једнак и истовремено нижи, да није једним [својим] делом једнак, а другим нижи? Ето, изузимајући чињеницу да је примио тело, покажи ми где је једнак, а где нижи. Занима ме како ћеш ми то доказати.

Син Божији пре утеловљења није ни на који начин нижи од Оца.

6. 7. Пазите, размишљати телесно је сулуда безбожност. Написано је да: Телесно размишљање је смрт. Заустави се ту. Остављам на страну за тренутак и још увек не говорим о утеловљењу Господа нашег Исуса Христа, јединог Сина Божијег, него као да се још увек није догодило ово утеловљење које се догодило, размишљам са тобом о овим речима: У почетку беше Реч и Реч беше у Бога и Реч беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Размотрићу са тобом и овај други стих: Он, имајући обличје Божије није сматрао за отимање своју једнакост са Богом. Покажи ми овде где од ова два један може бити већи а други мањи. Шта велиш? Да не желиш да разделиш Бога на основу различитих квалитета, односно, одређених начина постојања телесних или животињских, оних у којима ми можемо приметити разлике? На основу природе могао бих да говорим овако, али Бог зна да ви не можете разумети. Дакле, вративши се на претходну причу, пре него што је Реч узела тело, пре него што је постала тело и настанила се међу нама, покажи ми где је нижи, где једнак Оцу. Да ли се у Богу могу правити разлике па да Син по нечему буде нижи од њега а по нечему једнак? Као када би хтели да опишемо одређена тела, па кажемо да је једно једнако другом по дужини, а ниже од њега по снази. Јер често се два тела сматрају једнаким по величини, али у погледу снаге једно је надмоћније, друго слабије. Желимо ли да мислимо да су Бог и Син као тела? Желимо ли да мислимо то о Ономе који је био цео у Марији, цео у Оцу, цео у људској природи и цео изнад анђелских духова? Да удаљи Бог такве мисли из срдаца хришћана. Идући овим путем могао би да кажеш: ''Једнаки по величини и сили, различити по боји''. Али боја не постоји до у телесним стварностима. А у Њему постоји светлост мудрости. Покушај да ми кажеш која је боја праведности. Будући да духовне стварности немају боју, ти не би Богу давао ова својства да на лицу немаш боју срама.

Истоветност Сина и Оца.

6. 8. Шта ћеш ми рећи, дакле? Да су можда у погледу снаге једнаки, али да је Син нижи у мудрости? Бог би био неправедан да је нижој мудрости дао једнаку моћ. Ако су једнаки у мудрости, али је Син мањи у сили, Бог би био љубоморан дајући нижу силу једнакој мудрости. У Богу својства нису ништа друго до једна иста стварност. Снага у Њему не постоји другачије од мудости или сила одвојено од правде или чистоте. Када говориш о било којем од ових Божијих својстава, не треба да разумеш да су разлучени, и, у осталом ништа се не може рећи прикладно. Овај начин говора више приличи душама у које божанска светлост продире на посебан начин и облачи их (дарује их) према личним квалитетима сваке, као што ова наша видљива светлост осветљава физичка тела: ако нестане светлост, сва тела имају исту боју или боље, никакву боју. Када светлост дође и обасја тела, без обзира што је она једна, боји их на различите начине, према њиховим различитим особинама. На исти начин примају отисак душе које су под благотворним утицајем светлости која није ни под каквим утицајем и узимају облик од Оног ко не добија облик од других.

Правда Божија: неодговарајућ људски израз.

7. 9. Ипак, браћо, ми користимо такве изразе у односу на Бога само зато што не налазимо боље. Дајем Богу особину праведности зато што, међу људским речима, не налазим бољу. Али он је изнад правде. Казано је у Писму: Јер је Бог праведан и воли правду. У Писму пише и да се Бог каје, да Бог не зна; да се ужаснеш! Како може Бог да не зна, Бог да се каје? Ипак, ради корисности, Писмо се спустило на овај ниво изражавања који те запрепашћује управо јер ти тако нећеш помислити да су на одговарајући дефинисане начин оне стварности које сматраш узвишеним. ''Али онда, питаћеш ме, шта се може рећи о Богу на одговарајућ начин?''. Неко би могао да ти одговори, управо, да је Бог праведан. Али неко други, ко је исцрпнији, би ти рекао да је овај израз испод његове величанствености и да је то неприкладан начин изражавања о Богу, али је зато одговарајућ за човеков ниво. Ако се неко ослања на Писма зато што у њима пише: Господ је праведан, могло би се с правом одговорити да се у Писму  налази и израз да се Бог каје. И пошто је јасно да кајање не треба схватити у уобичајеном значењу, у смислу који се придаје људима који се кају, тако се треба сложити да израз ''праведан'' није применљив на најузвишенију величину Божију. Па ипак, Писмо добро чини што користи такав језик, да би се преко ових несразмерних израза дух постепено довео на раван онога што се не може исказати. Ти кажеш: праведан Бог. Али пробај да мислиш на нешто што је изнад правде, онакве како је иначе замишљаш у човеку. Па ипак, кажеш ми ти, Писмо каже баш праведан''. Али оно каже и да се Бог каје, да не зна, ствари које се не усуђујеш да поновиш. Е па као што си схватио да ти изрази које оклеваш да изговориш јесу оправдани твојом малом способношћу схватања, исто тако и ове друге које сматраш узвишенијим су речене за једну интелигенцију која има већу чврстину. Ко затим успе да надиђе ове појмове и почне да мисли о Богу, колико је доступно човеку, оно што Богу приличи, наћи ће за хвалу само мук речи гласом срца који не може себе изразити.

Син је потпуно једнак Оцу

8. 10. Дакле, браћо, пошто су у Богу сила и правда једно те исто (какво год својство му ти приписао, ти о њему увек говориш једно те исто и само се по себи разуме да никад није ништа одговарајуће) не можеш рећи да је Син једнак Оцу по правди а не по сили, или једнак по сили а не по знању. Једнакост у једној ствари постулира једнакост у свему; све особине које му дајеш једнаке су међусобно, имају исту вредност. Довољно ми је што ти признајеш да не можеш рећи на који начин је Син другачији од Оца осим ако не прихватиш разликовање у самој суштини Божијој. А ако то претпостављаш, ти си ван истине и ниси се примакао оном божанском светилишту где се истина види чисто и јасно. Пошто не можеш да говориш о једнакости у једном делу а о неједнакости у другом, јер у Богу нема делова, не можеш рећи да је у једној ствари једнак, а у другој неједнак, јер у Богу не постоје различите особине; не можеш изјавити [за Сина] да је једнак, ако не подразумевајући да је у потпуности једнак. Следи из тога да не можеш за њега рећи да је нижи осим ако не имајући у виду да је узео положај слуге. Имајте, браћо, увек на уму ову истину: ако у Писму прихватите одређено начело, сама истина овог начела ће вам све разјаснити. Према ономе што је речено, свуда ћете наћи да је Син једнак Оцу, морате разумети да је таква једнакост у погледу божанске природе. Сматрајте га нижим само према обличју слуге које је узео. Ово се подудара са оним где каже у Светом Писму: Ја сам онај који јесам, и још: Ја сам Бог Аврамов, Исаков и Јаковљев. Тако ћете разумети шта је Он у својој природи и у свом милосрђу. Мислим да сам довољно рекао о начину на који се наш Господ Исус Христос, Спаситељ наш, Глава Цркве, Посредник наш кроз кога се миримо са Богом, приказује у Писму као Бог и као човек.

Трећи начин: цео Христос - глава и тело

9. 11. Постоји и трећи начин на који се цео Христос може приказати: као Црква, као глава, и, истовремено као тело. Јер глава и тело су један Христос; не као да без тела [тј. oваплоћења] није цео, него зато што је изволео да буде у целости са нама Онај ко је и без нас потпун; не само зато што је Логос, Син јединородни једнак Оцу, него и у својем човештву које је примио и са којим је истовремено, Бог и човек. Остаје да утврдимо, браћо, на који начин смо ми његово тело, а он са нама, један Христос. Где налазимо да је један Христос глава и тело, тојест тело са својом главом? У Исаији невеста и младожења разговарају као да су једна особа, у једнини. Једно лице говори и обратите пажњу шта каже: Као младожењи намести ми венац. Као невесту украси ме накитом (Ис 61:10). Као младожења и невеста. Иста личност се назива младожења као глава, назива се невеста као тело. Чини се да су двоје, али су једно. У супротном, како бисмо били Христови удови? Апостол се изражава врло јасно: Ви сте Христово тело и његови удови. Сви заједно смо удови и тело Христово: не само ми који се налазимо овде на овом месту, него сви на целој земљи. И не само ми који живимо у овом времену, ма шта рећи? Од праведног Авеља до краја света, док буде постојао људски нараштај. Сваки праведник што прохода у овом животу, цело садашње човечанство и не само на овом месту, и цело будуће човечанство, сви сачињавају једно Христово тело и свако понаособ је његов уд. Ако дакле сви сачињавају његово тело а појединци су удови, он је глава овог тела. Он је, каже Апостол, глава тела, тј. Цркве, Прворођени који има првенство у свему. И пошто још каже за њега да је глава сваког началства и власти, јасно је да се ова Црква, сада лутајућа, спаја са небеском Црквом где имамо анђеле за суграђане, којима ћемо бити једнаки након васкрсења тела: једнакост коју бисмо дрско присвајали да нам је сама Истина није обезбедила: биће једнаки Божијим анђелима; и биће само једна Црква, град великог Цара.

Христос и Црква јесу један Христос.

10. 12. Да закључимо, дакле, Христос у Писмима се понекад приказује тако да нам се обзнањује као Логос, једнак Оцу, понекад као Посредник: Логос постаде тело, да би се настанио међу нама; или као када се каже да тај Јединородни, кроз кога је све створено, није сматрао за отимање своју једнакост са Богом, него је свукао себе, узевши положај слуге... и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту. Понекад, напослетку, се приказује тако да се обзнањује да је истовремено глава и тело: то јасно каже Апостол када [тумачи] оно што је речено о мужу и жени у књизи Постања: И биће двоје једно тело. Пратимо га док тумачи да не изгледа као да износимо сопствене претпоставке. Биће двоје – каже – једно тело. И додаје: Ово је велика тајна. И да се не би помислило да говори о сједињењу два пола по природи, додаје: А ја говорим о Христу и о Цркви. Увек треба узимати као да се односи на Христа и на Цркву оно што је речено у стиху: и биће двоје једно тело, тако да нису више двоје него једно тело. Исти однос који постоји између младожење и невесте постоји између главе и тела јер је глава жени муж. Било да се каже глава и тело, било да се каже младожења и невеста, разумите као да се односи само на једно. Из ових разлога сам Апостол, док је још био Савле, чуо је речи: Савле, Савле, зашто ме гониш? Јер је тело спојено са главом. И када је тај проповедник Христов требао од других да претрпи прогоне које је он другима нанео, рекао је: Да у свом телу допуним оно што недостаје Христовим патњама, показујући тако да његове патње припадају Христовим патњама. [Ове речи] не треба разумети као да се односе на главу, која, сада већ на небу, не трпи ништа, него на тело, тј. Цркву, тело које је са својом главом један Христос.

Христова невеста нека буде без мрље и боре.

11. 13. Покажите се, дакле, тело достојно такве главе, невеста достојна таквог младожење. Ова глава не може имати никакво другачије тело осим оног које је њега достојно, нити овакав младожења невесту која није њега достојна. Да је стави – каже Свети Павле – испред себе, своју славну Цркву, без мрље и боре или шта томе слично. Она је Христова невеста, без мрље и боре. Не желиш мрље? Ради као што је писано: Умијте се, очистите се, уклоните злобу из својих срца. Не желиш боре? Испружи се на крсту. Јер није довољно само очистити се, треба се испружити на крсту да би били без мрље и без боре. Очишћењем се перу грехови, опружањем на крст остварује се жеља за вечним животом за који је Христос дао да га разапну. Слушај шта каже сам Павле, након што се очистио: Спасао нас је не заслугом због праведних дела која смо ми учинили, него због своје милости, купком препорођења. Чуј још њега испруженог на крсту: Заборављам прошлост, а стремим будућности и трчим према циљу да добијем награду за коју ме је Бог позвао у Христу Исусу.

НА ПЕДЕСЕТНИЦУ (БЕСЕДА 270.)

1. Славимо са великом свечаношћу овај дан освећен силаском Светога Духа. Ова свечаност тако радосна и драга подстиче нас да вам говоримо о овом дару Божијем, о овој благодати Божијој, о богатству његовог милосрђа према нама, односно Светом Духу. Говоримо вама као друговима из исте школе Господње, јер сви имамо истог Учитеља у којему смо сви једно. Уколико нам дође искушење да се погордимо због наше учитељске службе, он нас упозорава говорећи: ''Не допустите да вас људи зову ''Раби'' јер један је ваш Учитељ, Христос'' (Мт 23:8). Под овим учитељем, чија је катедра небо и кроз чија Писма ми треба да се васпитавамо, почујте оно мало ствари које ћу вам рећи. Нека ми дозволи Онај који ми наређује да говорим. Ко од вас ово већ зна нека поново о томе размисли; ко не зна, нека прими. Често дух који је знатижељан у светим стварима треба охрабрити да би слабости и крхкости људској било допуштено да истражује узвишене ствари попут ових. Али наравно да бива допуштено. Оно што је у Светом Писму сакривено, није закључано да би било ускраћено, већ штавише да би било отворено ономе који куца. Јер Господ каже: Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се (Мт 7:7). Често они који истражују о Писмима, постављају проблем зашто је Свети Дух који је био обећан, послат педесет дана након страдања и васкрсења Господњег.

2. Молим пре свега вашу љубав нека вам не буде тешко да размислите мало о томе зашто је Господ рекао: Ако ја не одем, неће доћи к вама [Утешитељ] (Јован 16:7), као да је Христос Господ – желећи да говори на људски начин – чувао нешто на небу и да је својим силаском оданде поверио оно што је чувао за Светог Духа; тако да он [Свети Дух] не може доћи к нама ако се прво не врати Христос да узме натраг оно што му је поверио. Или као да ми нисмо способни да их примимо Обојицу или не можемо да издржимо истовремено присуство Обојице. Као да је један одвојен од другог; или као када би они дошли к нама, нашли би се на претесном месту, али управо супротно, ми смо ти који се раширујемо [њиховим доласком]. Шта дакле значи реченица: Ако ја не одем, неће доћи к вама ? Боље је за вас да ја одем – наставља – јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама. Нека ваша љубав послуша укратко значење ових речи, колико разумемо или смо убеђени да разумемо, колико нам Он дарује да разумемо, колико можемо говорити о ономе у шта верујемо. Мислим да су се ученици задржали на људском изгледу Христа Господа, и, пошто су били људи, били су везани људском љубављу према човеку Исусу. Христос је желео да они према Њему гаје љубав пре свега божанску и хтео је тако да их од телесних претвори у духовне. А човек не може постати духован осим преко дара Светог Духа. Зато је рекао: ''Шаљем вам дар помоћу којег ћете постати духовни, односно дар Светог Духа. Али нећете постати духовни ако не престанете бити телесни. А престаћете бити телесни ако вашим очима буде ускраћена моја природа тела, не би ли у ваша срца ушла моја божанска природа''. Што се тиче ове људске природе, односно природе слуге, Господ је понизио себе узевши природу слуге (Фил 2:7). Петрова љубав је била везана за ову природу слуге када се бојао смрти онога кога је много волео. Јер он је волео Господа Исуса Христа; волео га је као човек човека; као телесан онога ко је био пресвучен телом; није волео као духовно биће Његово Божанство. Какве доказе имамо за то што говоримо? Када је Господ питао своје ученике шта људи говоре ко је он, они, преносећи мишљења других, одговорише да неки верују да је он Јован, други Илија, трећи Јеремија или неко од Пророка. Он тада рече: А ви, шта кажете ко сам ја? (Мат 16:15). А Петар, одговарајући у име осталих, рече: Ти си Христос, син Живог Бога (Мат 16:16) Одличан одговор, савршен. Праведно је заслужио овај одговор: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него мој Отац који је на небесима (Мат 16:17). А и а ја Теби кажем, пошто си ти прво рекао мени; ти си говорио, ја сам слушао; ти си исповедио веру, сада прими благослов. Зато и ја теби кажем: Ти си Петар (Камени) (Мат 16:18); пошто сам ја Камен, ти си Камени. Камен (Исус) не потиче од Каменог (Петра), него Камени потиче од Камена; као што Христос не потиче од хришћанина, него хришћанин потиче од Христа. И на том Камену саградићу своју Цркву (Мат 16:18); не на Петру (Каменом) који си ти, него на Камену који си ти исповедио. Саградићу своју Цркву [значи]: саградићу тебе који, кроз овај одговор, говориш у име Цркве. Ово и све остало [је Исус рекао] услед онога што је Петар рекао: Ти си Христос син Живог Бога. А Петар је, као што се сећате, чуо одговор: ни тело ни крв открише ти то, односно, не људски ум, људска слабост, људска неспособност, него мој Отац који је на небесима. Онда Господ Исус поче предсказивати своје страдање и говорити колико патњи је требало да претрпи од стране грешника. Тада се Петар уплашио и почео да се боји због смрти Христове, [смрти] Сина Живог Бога. Христос, Син Живог Бога, Добри који долази од Доброг, Бог од Бога, Живи који је дошао од Живог, Извор Живота и истинити Живот, дошао је засигурно да победи смрт, не да буде побеђен од смрти. Ипак Петар размишљајући као човек и престашен – његова приврженост Христовој личности, као што сам рекао горе, била је чисто људска – рече: Сачувај Боже, Господе! То се неће десити теби! (Мат 16:22). А Господ одбацује ове речи са једним прикладним и згодним одговором. Као што је прикладно похвалио његово исповедање вере, тако сада на прикладан начин укорава његову панику: Даље од мене Сатана! [Мат 16:23], каже му. Где је сада: Блажен си, Симоне, сине Јонин? Научи да разликујеш Христове речи када похваљује од Христових речи када опомиње. Научи да разликујеш разлоге исповедања вере од разлога панике. Разлог исповедања вере [је Господ похвалио речима]: Ни тело ни крв открише ти то, него мој Отац који је на небесима. Разлог панике [је укорио речима]: Ти не мислиш оно што је Божије него оно што је људско (Мат 16:23). Зар не бисмо, дакле, желели да Христос каже Апостолима: Боље је за вас да ја одем, јер ако је не одем, неће вам доћи Утешитељ? [Другим речима,] ако моја људска природа не буде ускраћена вашем телесном виду, нећете уопште моћи разумети, искусити, размишљати ништа божанско. Ово што сам рекао је више него довољно. Било је потребно, дакле, да се после васкрсења и вазнесења на небо Господа Исуса Христа, испуни његово обећање да пошаље Духа Светог. Такође је еванђелиста Јован као лични коментар рекао да је Исус, говорећи о Светом Духу, узвикнуо: Ако је неко жедан нека дође мени и пије.. и реке живе воде потећи ће из његове утробе! (Јован 7:37-38). [Коментаришући ове речи] Еванђелиста наставља: Ово је рекао за Духа којег су требали да приме они који верују у њега. Јер Дух још није био дат, зато што Исус још није био прослављен (Јован 7:39). Господ наш Исус Христос је био, дакле, прослављен васкрсењем и вазнесењем на небо; онда је послао Светог Духа.

3. Као што знамо из Светих Књига, Христос је остао четрдесет дана са својим ученицима после свог васкрсења, показујући им стварност свог васкрслог тела, улазећи где су се они налазили и излазећи, пијући и једући, да они не би мислили да се ради о нечем нестварном. И у четрдесети дан – који смо ми прославили пре десет дана – у њиховом присуству се узнео на небо обећавши им да, као што је тада одлазио, тако ће се и вратити; односно вратиће се да суди у својој људској природи у којој је био осуђен. Желео је да пошаље Светог Духа на дан који је другачији од онога у који је узишао на небо; и то не након два или три дана, већ након десет дана. Ова чињеница нас је приморала да истражујемо и да испитујемо нека нејасна значења бројева. Четрдесет дана је [резултат множења] четири пута десет. У овом броју се, по моме мишљењу, прикрива једна тајновита стварност. Ми смо људи који говоре људима; и с правом нас зову тумачима Писама, а не поборницима наших сопствених мишљења. Овај број четрдесет који је добијен множењем четири пута десет симболизује, по мом мишљењу, садашњи живот који живимо и кроз који пролазимо. Гурнути смо и одвучени у ток времена, у нестабилност ствари, у једно непрестано ишчезавање и след свега, у једну пролазну грабљивост и у једну струју ствари које се никада не заустављају. Бројем четрдесет се наговештава овај живот; заправо, временска доба света су подељена на четири дела која образују једну годину. Такође и кардиналних тачки света има четири, познате су свима и често се помињу и у Светом Писму: Са Истока и Запада и са Севера и Југа (Лк 13:29). У протоку ових доба подељених на четири дела и у простору света подједнако подељеном на четири дела, проповеда се Закон Божији који је симболисан бројем десет. Пре свега, пак, поучава се Декалог. И цео Закон бива сажет у десет заповести: управо зато што се у броју десет показује некаква савршеност. Јер ко броји, иде напред све до овог броја и онда поново почиње од један до десет, а потом опет почиње од један. Тако је стотинама, тако је и хиљадама. Идући горе, множећи неколико пута десет, расте до бесконачности мноштво бројева. Закон се, дакле, довршује бројем десет и Закон се проповеда свету подељеном на четири дела: четири пута десет даје четрдесет. [Овим] смо подстакнути да, док смо у овом земаљском боравку, будемо уздржани од пожуда света: ово значење има Пост од четрдесет дана познат свима као Четрдесетница. То ти заповеда Закон, пророштво, Јеванђеље. Управо зато што ти заповеда Закон, постио је четрдесет дана Мојсеј; зато што ти заповеда пророштво, постио је четрдесет дана Илија; зато што ти заповеда Јеванђеље, постио је четрдесет дана Христос Господ. Након  што се после четрдесет дана навршило још десет дана, тојест један пута десет или просто једна десетица, не четири пута [десет], дошао је Свети Дух да се Закон усаврши благодаћу. Закон, заправо, без благодати јесте слово које убија. Јер да је дат Закон који може оживљавати, праведност би заиста потицала од Закона. Али Писмо је затворило све под грех да би се верујућима дало обећање кроз веру у Исуса Христа (Гал 3:21-22). Према томе слово убија, а Дух оживљује (2 Кор 3:6); не зато што мораш да радиш другачије од онога што ти слово заповеда: него, само слово те чини грешником, а благодат те ослобађа од греха и даје ти да испуњаваш слово. Према томе, заслугом благодати долази опроштење свих грехова, и вера која дела кроз љубав. Не верујте, зато, да је слово осуђено због тога што је речено: слово убија. Ове речи значе то да слово чини грешницима. Даје ти се заповест, али не помаже ти благодат: одмах се налазиш не само неизвршиоцем Закона, него и кривим за преступ. А где нема Закона нема ни преступа (Рим 4:15). Зато не одбацује се Закон када је речено: слово убија а Дух оживљује; као да је оно осуђено а ово похваљено. Него: слово убија, [тојест] само слово без благодати. Узмите пример. У Писму се налази ова реченица: знање надима (1Кор 8:1). Шта значи: знање надима? Да је знање осуђено? Ако надима, значило би да треба остати незналица! Али додаје: а љубав изграђује. Према томе, као и у претходној реченици о којој смо говорили, када се додаје Дух оживљује, објашњава се да слово без Духа убија, а са Духом даје живот и испуњење слова; тако и знање без љубави надима, док љубав са знањем изграђује. Зато, послат је Свети Дух да се испуни Закон и да се потврди оно што је Господ рекао: нисам дошао да укинем Закон него да испуним (Матеј 5:17). Ово дарује верујућима, ово дарује онима којима даје Светога Духа. Што неко постаје способнији да прими, утолико лакше ће му падати да поштује цео Закон.

4. Рећи ћу вам, најдражи, једну истину коју и сами можете лако размотрити и проверити: љубав доводи до испуњења Закона. Страх од казни подстиче човека да дела, али на још увек ропски начин. Јер ако радиш добро зато што се плашиш да ћеш претрпети казну, или, ако не радиш зло зато што се плашиш да ћеш претрпети казну, чим ти неко обећа некажњеност, одмах ћеш се предати безакоњу. Ако ти неко каже: буди миран, нико те неће казнити, слободно ради: радио би итекако! Био си задржан [да не чиниш зло] због страха од казне, не због љубави према праведности. У твом понашању још увек није деловала љубав. Гледај зато како дела љубав. Волимо онога кога се прибојавамо на такав начин да га се прибојавамо са чедном љубављу. Јер и чедна невеста се боји мужа. Али разликуј бојазан од бојазни. Чиста невеста се боји да буде остављена сама од мужа који је одсутан; невеста прељубница се боји да буде ухваћена од мужа који стиже изненада. Љубав је, дакле, испуњење закона: јер савршена љубав изгони бојазан (1Јов 4:18). Односно ропску бојазан која долази од греха. А Бојазан од Господа је чиста, остаје довека (Пс 19:9). Ако, дакле, љубав доводи до испуњења Закона, одакле долази ова љубав? Размислите, обратите пажњу и видећете да је љубав дар Духа; Јер се љубав Божијa излила у наша срца Духом Светим који нам је дат (Рим 5:5). С правом, дакле, након што су се навршили десет дана – овим бројем се означава и савршенство Закона – Господ Исус Христос је послао Дух Свети: јер нам благодат даје да испуњавамо Закон који Христос није дошао да укине, него да доведе до савршенства.

5. Свето Писмо углавном означава Свети Дух бројем седам, не бројем десет; Закон бројем десет, Свети Дух бројем седам. Зашто се Закон означава бројем десет већ је јасно: погледајмо сада зашто се Свети Дух означава бројем седам. У првој књизи Светог Писма, на почетку књиге која се зове Постање, набрајају се дела која је Бог испунио. Ствара се светлост, ствара се небо које је названо сводом између горњих и доњих вода; појављује се суво, море је одвојено од земље, земљи се даје способност да оплођује и да зачиње свим оним што има живот; стварају се светило велико и светило мало, тојест сунце и месец и друге звезде; воде производе своје животиње, а земља своје; ствара се човек по слици Божијој. Шестог дана Бог завршава сва своја дела. Ни за једно од набројаних и извршених дела Божијих не говори се о освећењу. Рече Бог: да буде светлост, и би светлост; и Бог виде да је светлост добра. Не каже: Бог је осветио светлост. Нека буде свод, и би свод; и Бог виде да је добро. Ни овде се не каже да је свод освећен. Тако се набрајају све остале ствари – да се не задржавамо на њима јер су вам већ познате – све до оних које су створене шестог дана, укључујући и човека који је створен по слици Божијој: ни за једну од њих се не говори да је била освећена. Долазимо до седмог дана када није учињено ни једно дело, али за који се говори да Бог тада почину, и Бог је осветио седми дан. У [опису] седмог дана први пут одзвања реч ''освећење''. Ако је тражимо у свим стиховима Светог Писма, први пут је налазимо овде. Ту се каже да је Бог починуо да бисмо разумели да ћемо се и ми одмарати. Не да се Бог уморио па да има потребу за одмором. Нити да се – након много напора – развеселио на дан одмора, па је осветио тај дан јер му је било дозвољено да се одмара. Овакво размишљање је чисто људско. Рекавши да је Бог починуо након што је довршио сва своја дела – која су добра – даје нам се на знање да ћемо се и ми одмарати када довршимо сва своја добра дела. Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома (Пост 1:31). И седмог дана почину Бог од свих својих дела која је учинио (Пост 2:2). Желиш и ти да се одмараш? Пре свега учини веома добра дела. Тако је Јудејима било заповеђено да суботу поштују телесно, као и све остале ствари које су имале тајновито значење. [Јудејима] је био заповеђен известан начин одмора. Ти оствари онај [прави] одмор који је [том заповешћу] означен. Заправо, духовни одмор је мир срца, а мир срца долази од ведрине добре савести. Дакле, поштује заиста суботу онај ко не греши. Ово, заправо, њима заповеда заповест о поштовању суботе. Никакав ропски посао не радите (Лев 23:7). Свако ко чини грех, роб је греху (Јов 8:34). Број седам указује на Светог Духа, као што број десет указује на Закон. То нам објашњава и пророк Исаија у стиху који каже: На њему ће почивати дух мудрости и разума – броји! – дух савета и силе, дух знања и милости, дух бојазни од Господа (Ис 11:2). Духовна благодат, силазећи до нас, почиње мудрошћу и завршава бојазни. Ми, међутим, успињући се, тежећи одоздо ка горе, морамо почети од бојазни и завршити са мудрошћу. Почетак мудрости је бојазан од Господа (Пс 111:10). Било би исувише дуго и превазишло би наше снаге – мада не и вашу жељу за знањем – да поменемо све стихове који се односе на број седам примењен на Светог Духа. Нека буде довољно ово што сам рекао.

6. Размислите сада о ономе што следи. [Рекли смо да се] Закон доводи до савршенства благодаћу Светог Духа. Као што је требало подсетити вас и привући [вашу пажњу] на број десет, што смо већ урадили, тако исто треба урадити и са бројем седам, будући да он указује на благодат Светог Духа. Бројем десет, односно шаљући Свети Дух након десет дана, Христос је подсетио на поштовање Закона, за који је поручио да ће довести до испуњења. Где налазимо у Писму позивање на број седам, нарочито у односу на Светог Духа? У књизи о Товији ћеш наћи да је овај празник, односно Педесетница, састављен од седмица. На који начин? Помножи број седам самим собом, односно седам пута седам, као што се учи у школи; седам пута седам је четрдесет девет. До овог садржаоца броја седам долази се множењем седам пута седам. (Јер нас Свети Дух, заправо, спаја и окупља. Управо, први знак свог доласка који је дао, био је да су сви они који су га примили проговорили језицима свих људи. Јединство Тела Христовог се образује окупљањем из свих језика, [сачињено је] дакле од свих народа расутих по целом свету. Чињеница да су тада људи говорили свим језицима предсказује да ће се остварити јединство свих језика. Али Апостол каже: подносећи један другога у љубави – ово је љубав – старајући се да чувате јединство духа свезом мира (Ефес 4:2-3). Будући да нас Свети Дух из мноштва окупља у Јединство, он се прима кроз смирење; гордошћу га човек удаљује од себе. Смирено срце је као вода која тражи удубљено место где ће остати; расипа се ако се одбија надменошћу гордости, као [за воду] ''надувеност'' брда. Зато је речено: Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (Јак 4:6). Шта значи даје благодат? Даје Светога Духа. Испуњује смирене јер налази да су спремни да га приме.) Будући да тако стоје ствари, да бисмо стигли до Педесетнице, броју четрдесет девет – који се добија множењем седам пута седам – додаје се један: тако се наглашава Јединство.

7. Пошто је посебна пажња ваше љубави од немале помоћи нашим ограничењима у Господу Богу нашем, примите онолико [што ћу вам рећи] које је, по мом мишљењу, толико угодније ако је објашњено, колико остаје нејасно ако се не објасни. Још пре васкрсења, Господ је заповедио својим ученицима, када их је изабрао, да баце мреже у море. Они су их бацили и уловили извесно мноштво риба, тако да су се мреже цепале, а чамци, препуни, тонули. Исус није прецизирао на ком месту треба да баце мреже; рекао им је само: баците мреже (Лк 5:1-7). Да им је био заповедио да баце мреже само на десну страну, значило би да треба да улове само добре рибе; ако на леву, само лоше рибе. Али будући да су бачене без прецизирања, ни само на десну ни само на леву, уловили су и добре и лоше рибе. Све ово је симбол Цркве садашњег времена која постоји на овом свету. Оне слуге које су биле послате да позову званице изашле су и све оне које су нашли, било добре било зле, увели су унутра и одаја са свадбеном гозбом се испунила гостима. Окупљају се дакле и добри и зли. А зар постојање раскола није симболисано тиме што се мреже цепају? Зар то што је Црква често измучена саблазнима светине, телесних осећања, које лукаво проузрокују метеже, није симболисано чамцима који скоро потањају? На горенаведен начин говорио је Господ пре васкрсења. Али после васкрсења нашао је ученике који су исто пецали, исто им је наредио да баце мреже, али не било како и без прецизирања, будући да је васкрсење већ било. После васкрсења, заправо, његово тело које је Црква, неће више обухватати зле. Баците – рече – мреже на десну страну. Бише бачене мреже, на његову заповест, са десне стране и би уловљен одређен број риба. Рибе из првог лова, [оног пре васкрсења], које се нису бројале, симболишу Цркву садашњег времена, као да се на онај лов односе речи: Јављах и говорих, умножише се изнад броја (Пс 39:6). Говори се дакле о прекобројностима које су, у извесном смислу, сувишне: па ипак и такве бивају уловљене. Али у другом риболову, пецају се рибе само на десној страни, броје се и велике су. Ко изврши [ове заповести] и научи тако људе, назваће се великим у Небеском Царству (Мт 5:19). Упецане су, дакле, велике рибе у броју од сто педест три. Ко би мислио да је овај број узалуд поменут? Неће бити да нема никаквог значења то што је Господ рекао: Баците мреже, или, да га није било брига што ће бацити мреже на десну страну. И овај број сто педест три има значење. А Еванђелисти је било стало да забележи, као да је држао у сећању први лов у коме мреже које се цепају означавају расколе (док у Цркви у вечном животу неће бити ни један раскол јер неће бити никаквих подела; сви ће бити ''велики'' јер ће сви бити пуни љубави), као да је држао у сећању, дакле, оно што се први пут десило да означи расколе, стало му је било да забележи у овом другом риболову: Иако их је толико било, мрежа се није поцепала (Јован 21:11). Шта значи десна страна, то је већ речено: да ће сви бити добри. Шта значи големост риба, речено је: да ко изврши [ове заповести] и научи тако људе, назваће се великим у Небеском Царству. Шта значи и то да се мреже нису поцепале је речено: да у вечном животу неће бити раскола. Шта, онда, означава број сто педест три? Сигурно да то неће бити број светих. Наравно, неће бити сто педест троје светих, када само они који се нису упрљали са женама бивају израчунати у броју од сто четрдесет хиљада (Отк 14:4). Овај број је као дрво и као да расте из семена. А семе овог великог броја је известан мањи број који је седамнаест. Седамнаест даје сто педесет три ако бројиш од један до седамнаест и сабираш све бројеве. Ако не сабираш све бројеве које изговараш [бројећи] од један до седамнаест, имаћеш само седамнаест. Али ако бројиш овако: један, два, три; један плус два плус три дају шест, плус четири плус пет дају петнаест; када дођеш до седамнаест он ће ти дати на прстима број сто педест три. Сада дакле поново размисли о ономе што сам малопре рекао и нагласио, и, обрати пажњу кога приказују и шта означавају бројеви десет и седам. Десет означава Закон, седам Свети Дух. Зато, шта друго треба разумети него то да ће сачињавати Цркву вечног васкрсења, где неће бити раскола, где неће бити страха од смрти јер ће [Црква] бити основана након васкрсења. Да ће сачињавати [Цркву] и живети заувек са Господом они који ће испунити Закон кроз благодат Светога Духа и дар Божији, чији празник данас прослављамо.

НА ПЕДЕСЕТНИЦУ (БЕСЕДА 268)

1. Ово је за нас свети дан јер прослављамо силазак Светога Духа. Педесети је дан од ускрснућа Господњег; [број педесет] је резултат множења броја седам са седмицама. Али ако бројите седам седмица, доћи ћете до четрдесет девет дана: додаје се један, да нас подсети на Јединство. Шта је силазак Светог Духа подразумевао? Шта је издејствовао? Којим је знаком објавио своју присутност? Како ју је показао? Сви [присутни] су говорили језицима свих народа. Било је сто двадесет окупљених на истом месту: свети број апостола, дванаест, помножен је са десет, и, не без неког прикривеног тајног значења. Шта се догодило? Да нису поједини људи на које је сишао Свети Дух проговорили језицима својственим сваком народу, једни један језик, други – други, као поделивши међу собом језике свих народа? Не! Не беше тако: него је сваки човек, сваки појединац, говорио језицима свих народа. Говорио је сваки поједини човек језицима свих народа: то је јединство Цркве у језицима свим народа. И овим догађајем бива наглашено Јединство Свеопште (Catholicae) Цркве раширене по целом свету.

2. Ко, дакле, има Светога Духа, он је у Цркви која говори свим језицима. Ко год је ван ове Цркве, нема Духа Светога. Управо зато је Свети Дух изволео да се открије у језицима свих народа: да би било разумљиво да Духа Светога има само онај ко остаје у Јединству Цркве, која говори све језике. Једно тело – говори апостол Павле – једно тело и један Дух (Ефес 4,4). Погледајте удове нашег тела. Многи удови чине тело, али само један дух оживљује све удове. Гле, људским духом, захваљујући којем сам [жив] човек, обједињујем заједно све своје удове: наређујем удовима да се крећу, усмеравам очи да гледају, уши да слушају, језик да говори, руке да делају, стопала да ходају. Задаци удова су подељени, али један јединствени дух их држи сједињенима. Многи задаци бивају наређени, многи бивају извршени: али један само наређује, једном се покоравају. Оно што је наш дух, тојест наша душа за удове нашег тела, то је Свети Дух за удове Христове, за тело Христово које је Црква. Зато Апостол, након што је говорио о једном телу, да не би помислили да се ради о мртвом телу, рече: Једно тело. Али питам те: - Живи ли то тело? Наравно да живи! - Чиме? Једним Духом. И један Дух. Гледајте, браћо, шта се догађа у нашем телу и оплакујте оне који се отцепљују од Цркве. Међу удовима нашег тела, све док смо живи и здрави, сваки уд врши своју службу [задатак]. Ако се из неког разлога један члан разболи, сви остали чланови учествују у његовој патњи. У сваком случају, све док је укључен у тело, може боловати, али не може издахнути. Шта значи ''издахнути'' до ''изгубити дух''? Али ако један члан бива одељен од тела, да дух можда не иде за њим? Али ипак се познаје који је то уд: прст, шака, рука, уво; чак и одвојен од Цркве, задржава спољашњи облик, премда нема живот. Такав је и човек који се одвојио од Цркве. Тражи код њега Свету Тајну и наћи ћеш; тражи крштење, наћи ћеш га; тражи исповедање вере, наћи ћеш. Али то је спољашњи део: ако изнутра ниси оживљен Духом, узалуд се хвалиш да споља имаш материјалне делове [Цркве].

3. Најдражи, Бог надасве позива на Јединство. Нека вас на ово Јединство подстакне оно што се догодило на почетку стварања. Када је Бог све створио, створивши звезде на небу, траву и биљке на земљи, рекао је: Нек произведе земља, и никоше биљке и сва трава што зелени; и рече: Нек произведу воде душе што пливају и птице које лете и би тако. Нек произведе земља душе живе по врстама њиховим: животиње домаће и звери и би тако. Да Бог није можда од једне птице извео све остале птице? Да није од једне рибе извео све остале рибе? Од једног коња све остале коње? Од једне једине дивље звери све остале дивље звери? Зар није земља истовремено произвела мноштво живих бића? Зар није учинио да мноштво живих бића зачне вишеструким плодовима? Међутим када је стигао до стварања човека, створио је само једног и од овог једног је потекао цео људски род. Чак ни када је стварао мушкарца и жену, Бог није желео да створи два људска бића одвојено; него је створио једног човека, а од њега је извео једну жену. Зашто је тако учинио? Зашто људски род има почетак од једног људског бића ако не зато да би људски род посветио Јединством? И Господ, Христос, рођен је од једног [људског] бића; Девица је знак јединства: чува ли девственост, сачуваће непорочност.

4. Сам Господ поверава Апостолима Јединство Цркве. Када им се јавио [после Васкрсења], мислили су да виде духа и уплашили су се; он их је умирио и рекао им: Што сте збуњени? И зашто такве сумње улазе у ваша срца? Видите моје руке, опипајте ме и видите јер дух нема тело и кости као што видите да ја имам (Лука 24, 39). И гле, пошто су од усхићења и даље оклевали да верују, Он узе хране – не због потребе да једе, него да покаже своју силу – и поједе је у њиховом присуству. Поверава им – насупрот безбожнима који ће то одрицати – стварност Његовог Тела, поверава им Јединство Цркве. И шта у ствари још говори? Нису ли ово речи које сам вам говорио још док сам био с вама, да се мора све испунити што је писано о мени у Закону Мојсејеву и у Пророцима и у Псалмима? Тада им отвори ум – каже Јеванђеље – да разумеју Писма. И рече им: Тако је писано и тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећега дана (Лука 24, 44-46). Ето наше Главе; то је Глава: а где су удови? Ето га Младожења (Женик), а где је Невеста? Читај брачни уговор: слушај Младожењу. Тражиш Невесту? Од њега чуј одговор: ''Нико му неће одузети Невесту, нико је неће заменити са другом''; почуј глас самог Младожење. Где тражиш Христа? У људским наклапањима или у истини Јеванђеља? [Ту ћеш наћи да] Он пострада, васкрсе у трећи дан, јави се својим ученицима. Сад знамо где је Он. А где ћемо тражити Невесту? Питајмо Њега: Требало је да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећега дана. То се већ догодило као што можемо да видимо. Реци нам Ти, о Господе, реци нам Ти да не погрешимо: И да се у Његово Име проповеда покајање и опроштење грехова по свим народима, почевши од Јерусалима (Лука 24, 47). Почела је у Јерусалиму и стигла до нас. Присутна је тамо, а ево је и овде. Да би дошла до нас није морала да оде оданде: порасла је, није се иселила. То је оно што им је поверио одмах након Васкрсења. Живео је затим са ученицима четрдесет дана и када је требало да се узнесе на небо, поверио им је саму Цркву. Младожења је уочи поласка поверио своју Невесту својим пријатељима под овим условом: да она не воли никог од њих, него Њега да воли као Младожењу, остале као пријатеље Младожење, а никога од њих као Младожењу. Пријатељи Младожење љубоморно чувају овај договор и не дозвољавају да Невеста буде оскврњена нечистом љубављу. Не дозвољавају да она воли њих [уместо Младожење]. Чујте једног ревносног пријатеља Младожењиног; видевши да је Невеста на неки начин била нападнута од стране неких пријатеља Младожење, рекао је: Чујем да постоје поделе међу вама и нешто од тога верујем (1 Кор 11, 18) Јер сам чуо за вас, браћо моја од Хлојиних, да су међу вама свађе. А ово кажем зато што сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Петров, а ја Христов. Зар се Христос раздели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте? (1 Кор 1, 11-13). О, истински пријатељу! Одбацује Невестину љубав према другоме! Не жели да буде вољен уместо Младожење да би могао са Младожењом да царује! Црква је, дакле, поверена [свим пријатељима]. Христос, када се узносио на небо, онима који су га упитали о свршетку света: Кажи нам када ће се ово десити и какав је знак Твога доласка? (Матеј 24, 3) одговорио је: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти. Послушај оно што си научио од свога Учитеља, о учениче: Него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас (Дап 1, 7-8). И тако би. После четрдесет дана Христос се узнео на небо и ево данас, силаском Светога Духа, бивају испуњени сви они који су били присутни и почињу говорити језицима свих народа. И преко разних језика свих народа посвећује се Јединство. Посвећује га Господ Васкрсењем, посвећује га Христос Вазнесењем; данас се потврђује силаском Светога Духа. [Амин].

O ГОСПОДЊЕМ СТРАДАЊУ (БЕСЕДА 218 augm.)

1. Страдања Господа и Спаса нашега Исуса Христа објављујемо и славимо свечаном службом јер је он својом крвљу избрисао наше кривице [сагрешења]. Побожном годишњом службом обнављамо спомен на њих те се у нама увећава радост; тиме што су се умножили народи који учествују [у њима], наша вера се објављује и задобија сјај. Сама свечаност захтева од нас да вам говоримо о Господњим страдањима због свег изобиља које нам Он жели даровати. Заправо, патње које је наш Господ претрпео од стране непријатељâ, трпео их је зарад нашег спасења, не би ли смо из њих добили корист у садашњем животу, будући да је он изволео претрпети их да би нам дао пример стрпљења, тако да ми, ако би Бог хтео да потрпимо нешто за истину Јеванђеља, не би избегли та страдања. Подсећајући се, међутим, да Он у свом смртном телу није претрпео ништа из нужности, него је све било по избору његове слободне воље, с разлогом верујемо да имају своје сопствено значење сви појединачни догађаји који су се догодили за време његовог Страдања, а који су нама писмено предати.

2. Зато почнимо. Након што је предат да се разапне, Он лично је носио свој Крст. [Тако] нам је дао пример трпљења, и, ходајући испред нас, показао нам шта треба да ради онај ко жели да га следи. То је оно када нас је својом речју саветовао шта треба да радимо када је рекао: ''Ко ме љуби, нека узме крст свој и иде за мном''. Носи на неки известан начин свој крст онај ко подноси своју смртност.

3. Био је разапет на месту Лобање. Тиме је требало да нам поручи да је Његово страдање значило остављење свих грехова, за које се говори у псалму: ''Кривице моје умножише се већма него власи моје.''

4. Са њим су била разапета два човека, један с једне стране, други с друге. Указује се на то да ће се једног дана неки наћи с Његове десне стране, а неки с Његове леве стране. О онима који ће бити с Његове десне стране, каже се: ''Блажени који трпе гоњења правде ради''; о онима који стоје лево, речено је: ''И да предам тело своје да изгори, а љубави немам, ништа ми не користи''.

5. На његовом Крсту био је постављен натпис: Цар јудејски. Тиме се желело показати да чак ни тиме што су га убили, нису могли избећи да га имају за Цара: оног Цара који ће силом своје врховне власти, која се крајње јасно објављује пред лицем свих људи, узвратити сваком човеку по његовим делима. О томе пева псалам: ''Постављен сам цар на Сиону, гори светој Његовој.''

6. Натпис је био написан на три језика: јеврејском, грчком и латинском. Каже се да Он није требало да влада само над Јудејима, него и над незнбожачким народима. Имајући то у виду, горепоменути псалам почиње овим речима: ''Постављен сам цар на Сиону, гори светој Његовој''; тамо је царевао на јеврејском језику. Али ево, скоро желећи да одмах дода грчки и латински језик, [Писмо] говори: ''Господ рече мени: Ти си Син мој, Ја те данас родих. Тражи од мене и даћу ти у наследство народе, и крајеве земаљске Теби у власништво''. Не да су грчки и латински једини језици човечанства, али су сигурно, без премца, међу најзначајнијима: грчки према својим дражима књижевности, латински према владавини коју врше Римљани. Са ова три језика се желело указати да ће се Христу покорити све нације: па ипак на оном натпису није писало: ''Цар народâ'', него само ''Цар Јудејâ''. Ово због тога да би се у јединствености имена нагласило порекло семена за сетву [Јеванђеља]. Тако је у ствари било речено: ''Закон је дошао са Сиона, из Јерусалима Реч Господња''. Сада, дакле, ко су они који певају псалам: ''Он нам је покорио народе, незнабошце под ноге наше'' (Пс 47, 3), ако не они за које Апостол изјављује: ''Јер кад незнабошци постадоше учесници у њиховим духовним добрима, дужни су и они њима у телесним потребама послужити'' (Рим 15, 27)? Зар нећемо, дакле, упрти очи ка изванредној благодати коју су проповедали Aпостоли и којој су се покорили народи, и, зар ћемо се ограничити само на гране откинуте од стабла које зовемо Јудеји? Нећемо ли радије слушати оног Израелца, потомка Авраамовог који од Савла поста Павле, и који од малог поста велики и који прицепљеном дивљем маслињаку упућује прекорну реч: ''Не преузноси се, не носиш ти корен, него корен тебе'' (Рим 11, 18). Христос је дакле Цар Јудејâ, али под његовим благим јармом окупљени су и незнабошци не би ли достигли спасење. Да је њима овај дар био дат по преобилној милости, показује на изузетно изричит начин Апостол када каже: ''Али кажем да је Христос био слуга обрезанима ради истине Божије, да потврди обећања дата оцима. А незнабошци да прославе Бога због милости'' (Рим 15, 8-9). Није било дакле обавезно узети хлеб од деце и бацити га псима, осим ако се ти пси нису сагнули да покупе мрвице испод стола господара, те узвисивши се због самог свог унижења, и, поставши људи, приближише се истој трпези [господарâ].

7. Јудејске вође говориле су Пилату да нипошто не пише да је Он цар јудејски, него да је Он рекао да је цар јудејски. Пилат им је одговорио: ''Што писах, писах''. Као што су јудејски поглавари симболисали гране одломљене од дрвета, тако је Пилат симболисао прицепљену дивљу маслину. Он беше незнабожац и беше записао исповедање вере које су требали да исповеде народи, истичући грешку Јудеја што су одбацили Господа који је са свим правом рекао: ''Одузеће се од вас Царство и даће се народу који чини правду'' (Мт 21, 43). То међутим не значи да Он није и цар Јудејâ. Јер је корен тај који придржава гране дивље маслине, а не маслина која придржава корен; али иако су се због одбацивања вере гране одломиле, није због тога Бог одбацио свој љубљени народ, јер – говори он [ап. Павле] – ''И ја сам Израелац''. Према томе иако се они који нису желели да Син Божији царује над њима, упутише у таму изван куће, ипак мноштво народа које ће доћи са Истока и Запада у Царству Божијем сешће за трпезу не са Платоном и Цицероном, него са Аврамом, Исаком и Јаковом. И стварно, Пилат је написао ''Цар Јудејâ'', а не ''Цар Гркâ или Латинâ'', премда је требало да се зацари над незнабожачким народима. А што је писао - писао је и није то изменио на захтев подозриваца. Баш као што је много раније било проречено у псалму: ''И не мењај натпис наслова''. Сви народи верују у Цара јудејског: Он царује над свим народима, па ипак Он је цар Јудејâ. Тај корен је имао такву чврстину да је успео преобразити у самог себе дивљу маслину која му је прицепљена, док дивља маслина није му могла одузети име маслине.

8. Војници су разделили на четири дела његову хаљину и однели је. Симболика: Његове Свете Тајне ће се раширити на све четири стране света.

9. Они нису разделили него су бацали коцку за једину његову хаљину која је била изаткана без шивења одозго до доле. Догађај довољно јасно показује да иако су и видљиве Свете Тајне одећа Христова, њих могу имати и добри и лоши. Супротно је са вером, која када је аутентична, рађа савршено јединство кроз љубав: ону љубав која је у наша срца уливена одозго силом Духа Светога, који нам је дат. Таква вера није својина која се чува за појединце, него се даје невидљивом благодаћу Божијом, и скоро као да се извлачи жребом. Зато је Симону, који, иако је примио крштење, није имао ову врлину, рекао Петар: Нема теби дела ни удела у овој речи (вери) Дап 8, 21.

10. Одозго са Крста препознао је [Марију] као мајку и поверио је љубљеном ученику. Будући да само што није умро као човек, управо зато показује своју човечанску љубав. Овај час још није био дошао када је, пре него што је воду претворио у вино, односећи се на своје Божанство, рекао: ''Шта ја имам са тобом, жено? Још није дошао час мој.'' Јер није од Марије узео своју божанску природу, али је од Марије узео оно човештво које је [сада] висило на Крсту.

11. Рекавши: ''Жедан сам'', тражио је веру у својима. Али, пошто је дошао у своју кућу, а  своји га не примише, уместо љубазности вере понудише му сирће неверја, пруживши му то у сунђеру. И заиста треба да их упоредимо са сунђером, будући надувени, али не испуњени, нити отворени за прав пут исповедништва, него загубљени у мучним и мрачним вијугама њихових лукавих сплетки. Истина је да је у оном пићу био и исоп који је, како се прича, ниска биљчица причвршћена за земљу веома чврстим кореном. Оном народу су припадали и неки људи који су дозивали у сећање овај злочин не би ли га осудили, те тако понижујући се у души, окајали себе. Ово је врло добро знао Онај који је прихватио исоп заједно са сирћетом: Онај који се, по речима другог јеванђелисте, молио за њих, и, висећи са Крста, рекао: ''Оче, опрости им јер не знају шта раде''.

12. Рекао је: «Сврши се», и сагнувши главу, испусти дух свој. Овим је доказао да је умро не из нужности, него својом слободном вољом. Желео је да чека све док се не испуни све оно што је за Њега пророковано, па будући да је писано за њега: ''У жеђи мојој напојише ме оцтом,'' почекао је као онај ко има власт да испусти свој живот. Тако је рекао и Он сам. Испустио је свој дух у ставу понизности, тојест погнувши главу, али ће га поново узети на васкрсењу када ће његова глава бити високо уздигнута. Да његова смрт и погнуће главе значе његову велику силу, најавио је патријарх Јаков блогословом који је дао Јуди. Рекао му је: ''Узвисио си се након што си легао и заспао као лав''. Својим усправљањем изобразио је Крст, својим лежањем – погнуће главе, сном је изображена смрт, [ликом] лава - сила.

13. Двојици разбојника су била поломљена колена, али не и Христу јер је био мртав. Само Јеванђеље нам говори разлог тог дешавања. Овим знаком се заправо требало показати како је пророштво које га је најављивало, указивало на јудејску Пасху за коју је важио пропис да се јагњету не ломе кости.

14. Из његовог бока прободеног копљем потекли су на земљу крв и вода. То су свакако Свете Тајне помоћу којих се Црква конституише, нова Ева произашла из бока успаваног Адама. Адам је у ствари изображавао Онога који је требало да дође.

15. Јосиф и Никодим су га сахранили. Према тумачењу неких, име Јосиф значи ''увећани'', док многи знају да је Никодим, које је грчко име, појам састављен из речи ''победа'' и ''народ''. Јер ''nikos'' значи победа, а ''demos'' значи народ. Тако ко је онај који се, умревши, увећао ако не онај који је рекао: ''Ако зрно пшенице не умре, остаје само; ако пак умре, умножава се''? И ко је онај ко је поразио народ прогонитељски, ако не онај који ће, васкрснувши из мртвих, доћи да им суди?