О ЈЕДИНСТВУ ЦРКВЕ И О НАСТОЈАЊУ ДА СЕ ПРЕВАЗИЂУ РАСКОЛИ (БЕСЕДА 360/Ц)

Ђото, Последња вечера

1. Ништа није слађе од ревности која уједињује браћу, ништа није опасније од раздора међу народима. Речи тело (carne) и љубав (carità) су међу собом блиске када одзвањају са наших усана; и заиста оне јесу фонетски блиске. Које речи су тако блиске једна другој као ''тело'' и ''љубав''? Па ипак, оне су међусобно веома удаљене, чак и у наша времена. Биће вам видљиво колико су међусобно удаљене ове две реалности без обзира што су према звуку гласа блиске, ако узмете у обзир да тамо где је љубав, срце се шири, док се тело скупља. Заправо, док год смо везани свезама наше људске беде, сама наша љубав пати, заробљена у телу; а ви још увек нисте примљени у широка пространства божанског. Па тако, узмите у обзир, драги моји, како су широко направљени наши свети храмови. Зар не мислите да онима који стоје на удаљенијим местима није теже да нас чују? Пут нашег гласа јесте ваша скупљеност. Уистину! Ко ћути, одмах чује оно што бива изговорено, чак иако глас није много силан. Помозите се зато међу собом, и, као што пише носите бремена једни другима да бисте сви заједно примили оно што свима бива додељено.

2. После дуготрајне и непрекидне жеље, коначно, многољубљена браћо, видимо да сте и физички присутни. Али духовно се нисмо никада удаљили, ни ви од мене, ни ја од вас. Када ''горе имамо срца'', ви обитавате са мном тамо где нико никог не тиска. Па ипак, браћо, извињавамо се ако смо некоме дали утисак да смо дошли са већим закашњењем од онога што бисмо и ви и ја желели. Важни послови су ме задржали током лета, послови који вама нису непознати. Јер и захваљујући вашим молитвама оно што ми је било тескобно се претворило у пријатност. У Хипону, граду у коме сам у служби своје деце, ваше браће, дуго сам времена трпео порођајне болове, али једниство је коначно постигнуто. Увек обнављајући молитве, помозите ми да Господ утврди оно што је учинио у нама. Јер још док сам био заузет у обављању тих послова, управо тада су на територији Хипона почели да се обраћају они народи који, што у својој сировости теже схватају, то се постизање јединства више одуговлачи. Сада, дакле, не само да ме је ваша жеља довела овде него ми је дала и крила, па ћемо у будуће моћи да се вратимо њима као што је њихова жеља. Примите зато моја извињења за кашњење. У овом међувремену се и мој поштовани брат и колега [епископ] Максимин вратио у Свеопшту Цркву (саборну, католичку). И у овом његовом новом животу у Свеопштој Цркви, помоћу које је скинуо претходни тежак јарам [раскола], нисам могао ни смео да га оставим самог, а није било ни згодно да се он одмах оданде удаљи. Када је Господ сматрао прикладним, уредио је да дођемо обојица. Верујем да ми можете лако опростити закашњење, будући да сам сада дошао са њим који ме је спречио да дођем раније.

3. Слушајте, сада, драги моји, оно што вам желим рећи. Далеко од вас, ја сам знао ваше бриге; далеко од мене ви сте знали моје. Ви љубите јединство, желите мир, чувате мир, жедни сте мира. Одобравам и наслађујем се исцељењем ваших непца [фиг. ''укуса''] којима окушате како је сладак Господ. Добар хлеб је добар за онога ко је здрав. Ко је, пак, болестан, чак иако велича добар хлеб када га види, не може да га једе када му бива понуђен. А ко је наш хлеб ако не Онај који је рекао: Ја сам хлеб који сиђе с неба (Јован 6, 41)? Он је наш хлеб, али зар није и наш мир? Докажимо да је и наш мир. Већ смо доказали са кристално јасним сведочанством да је Он хлеб: Ја сам хлеб живи који сиђе с неба (Јован 6, 51). Нека проговори сада Апостол: Он је мир наш (Ефес 2, 14). За онога који је рекао: Ја сам хлеб живи који сиђе с неба, сада се каже: Он је наш мир. Имамо дакле хлеб као извор мира, али под условом да га једемо здрави.

Ђото, Последња вечера (детаљ)

4. Управо сте чули из Јеванђеља да се говори о Ономе који је сам хлеб. Ученици су тражили да приграбе прво место, оно узвишеније: међу синовима љубави било је свађе око првенства. Желели су да знају ко је међу њима већи. Њихова ускогрудост је тражила оно узвишеније место које се достиже само љубављу. Још нису познавали пут којим треба да иду, иако су видели циљ на који треба да стигну. Понизношћу се достижу висине. Пут је Христос. Он је хлеб, он светлост, он, опет, пут. Питај га где треба да идеш; одговориће ти: ''Дођи мени''. Питај га којим путем треба да идеш; одговориће ти: ''Кроз мене''. Он је, заправо, остао циљ на који морамо да стигнемо и дошао је да буде пут којим треба да идемо. Зато, драги моји, децо мира, децо светлости, децо љубави, пупољци Католичанства: ако смо јаки, ставимо се у службу слабих; ако смо здрави, ставимо се у службу болесних. Господ наш је постао слуга; и ти пред очима [у причешћу] имаш Господа који постаје слуга: слуга је болестан и Господ га служи. Славимо свим силама наш Хлеб. Како је добро и весело кад сва браћа живе заједно (Пс 133, 1)! Радујте се, праведни, у Господу.

5. Сигурно да је добро када браћа живе заједно. Сви признају да је добро, али не разумеју сви зашто је весело. Упитај кога ти желиш, чак иако је још увек јеретик или неког ко, премда ти се показује лицем, крије шта мисли; питај, позови било кога, оног коме смета или одбија, ко одбацује руку онога ко је спреман да му служи и жели да притекне његовој болести. Истрај до краја у питању: ''Да ли је јединство добро?'' Нека и одговори ако може: ''Није, лоше је''. Никако се не предајем и опет му постављам питање: ''Да ли је јединство добро?''. Одговара: ''Добро је''. Хтео не хтео, он одговара: ''Јединство је добро''. Или можда ћутиш? Чак и ако ћутиш, ћутиш наравно јер не можеш да кажеш: ''Није добро''. Злоћа ти не допушта да кажеш да је добро, али истина ти не допушта да негираш да јесте добро. Ја сам упоран да ти извучем глас; нећу престати нити ћу те оставити на миру; а ти се нећеш ослободити мене све док ми не будеш нешто одговорио. Гле, коначно сам допро до твог ува: ако те не задржавам из љубави, желим да те задржим из страха. Зато, говори, одговори ми! Питам те просту ствар; моје питање је кратко: ''Да ли је јединство је добро?''. Како ће одреаговати? Никако неће моћи да каже: ''Није добро''. Можда да би ме се ослободио, рећи ће: ''Добро је''. А ја одговарам: ''То што ти хвалиш, ако је имање, поседуј га заједно са мном; ако је одећа, носи је са мном; ако је хлеб, једи га са мном.'' Одговара ми: ''Добро је, не негирам; али пошто сам принуђен, одбијам''. Дакле, добро је, али пошто се осећаш принуђеним да прихватиш то што је добро, одбијаш чак и ако је добро. Ја ти никада не бих досађивао принудом да си жељан да тражиш. Али пошто кажеш да је добро, а не желиш, зато те силим. И ти сам кажеш да је добро, али га не желиш јер си вођен не истином, него болешћу. А ја сам у служби болесника: ти си болестан, а ја сам у твојој служби. Нудим ти храну: прими намирницу коју сам хвалиш. Можда ћеш се, као што обично чине болесни који одбијају понуђену храну и ти побунити да није добро печена? Ништа од тога нећеш моћи да кажеш за храну коју ти дајем. Христос је хлеб, Христос је мир. Ова храна је зготовљена у девичанској утроби, испечена огњем Страдања. Узми је зато, о, брате; прими је, брате; прими један залогај да не умреш. Без икакве сумње, ти хвалиш јединство. Нек се подигне против мене твоја слабост, не твој суд. Ја ти нудим храну која не само враћа здравље болесноме, него га и подржава. Досадан сам кад ти је нудим, али био бих немилосрдан када бих ти је ускратио. Каже ми: ''У реду, узећу''.

6. Какве све болеснике морамо да трпимо, браћо! Кажу: ''У реду, прихватам''. И тако су дошли неки који су попустили пред досадним наваљивањем оних који су постављени у њиховој служби, пред бригама које, ма колико биле наметљиве, сопствене су родитељима побуђеним мајчинском љубављу. Ма шта кажем: ''родитељи'', браћо моја? Не говорим о мени нити о било ком другом човеку, него о оним нашим родитељима који хране своју децу када су здрава, а лече их када су болесна: тај отац је Бог, та мајка је Црква. Та побожна мајка, дакле, која рађа зачету децу и порађа које су у опасности, није окренула главу када су ова њена деца била болесна. Чак иако је била на досаду, чак иако је била наметљива, она се приближила болесницима, и, иако су они одбијали, натерала их је да прогутају храну. Јер ко је болестан, она га лечи, ко је мртав, она га оплакује...