2. Зато почнимо.
Након што је предат да се разапне, Он лично је носио свој Крст. [Тако] нам је дао
пример трпљења, и, ходајући испред нас, показао нам шта треба да ради онај ко
жели да га следи. То је оно када нас је својом речју саветовао шта треба да
радимо када је рекао: ''Ко ме љуби, нека узме крст свој и иде за мном''. Носи
на неки известан начин свој крст онај ко подноси своју смртност.
3. Био је разапет
на месту Лобање. Тиме је требало да нам поручи да је Његово страдање значило
остављење свих грехова, за које се говори у псалму: ''Кривице моје умножише се
већма него власи моје.''
4. Са њим су била
разапета два човека, један с једне стране, други с друге. Указује се на то да
ће се једног дана неки наћи с Његове десне стране, а неки с Његове леве стране.
О онима који ће бити с Његове десне стране, каже се: ''Блажени који трпе гоњења
правде ради''; о онима који стоје лево, речено је: ''И да предам тело своје да
изгори, а љубави немам, ништа ми не користи''.
5. На његовом Крсту
био је постављен натпис: Цар јудејски. Тиме се желело показати да чак ни тиме
што су га убили, нису могли избећи да га имају за Цара: оног Цара који ће силом
своје врховне власти, која се крајње јасно објављује пред лицем свих људи,
узвратити сваком човеку по његовим делима. О томе пева псалам: ''Постављен сам
цар на Сиону, гори светој Његовој.''
6. Натпис је био написан
на три језика: јеврејском, грчком и латинском. Каже се да Он није требало да
влада само над Јудејима, него и над незнбожачким народима. Имајући то у виду,
горепоменути псалам почиње овим речима: ''Постављен сам цар на Сиону, гори
светој Његовој''; тамо је царевао на јеврејском језику. Али ево, скоро желећи
да одмах дода грчки и латински језик, [Писмо] говори: ''Господ рече мени: Ти си Син мој, Ја те
данас родих. Тражи од мене и даћу ти у наследство народе, и крајеве земаљске
Теби у власништво''. Не да су грчки и латински једини језици човечанства, али
су сигурно, без премца, међу најзначајнијима: грчки према својим дражима
књижевности, латински према владавини коју врше Римљани. Са ова три језика се
желело указати да ће се Христу покорити све нације: па ипак на оном натпису
није писало: ''Цар народâ'', него само ''Цар Јудејâ''. Ово због тога да би се у
јединствености имена нагласило порекло семена за сетву [Јеванђеља]. Тако је у
ствари било речено: ''Закон је дошао са Сиона, из Јерусалима Реч Господња''.
Сада, дакле, ко су они који певају псалам: ''Он нам је покорио народе,
незнабошце под ноге наше'' (Пс 47, 3), ако не они за које Апостол изјављује:
''Јер кад незнабошци постадоше учесници у њиховим духовним добрима, дужни су и
они њима у телесним потребама послужити'' (Рим 15, 27)? Зар нећемо, дакле,
упрти очи ка изванредној благодати коју су проповедали Aпостоли и којој су се покорили народи, и, зар ћемо се
ограничити само на гране откинуте од стабла које зовемо Јудеји? Нећемо ли
радије слушати оног Израелца, потомка Авраамовог који од Савла поста Павле, и
који од малог поста велики и који прицепљеном дивљем маслињаку упућује прекорну
реч: ''Не преузноси се, не носиш ти корен, него корен тебе'' (Рим 11, 18).
Христос је дакле Цар Јудејâ, али под његовим благим јармом окупљени су и
незнабошци не би ли достигли спасење. Да је њима овај дар био дат по преобилној
милости, показује на изузетно изричит начин Апостол када каже: ''Али кажем да
је Христос био слуга обрезанима ради истине Божије, да потврди обећања дата
оцима. А незнабошци да прославе Бога због милости'' (Рим 15, 8-9). Није било
дакле обавезно узети хлеб од деце и бацити га псима, осим ако се ти пси нису
сагнули да покупе мрвице испод стола господара, те узвисивши се због самог свог
унижења, и, поставши људи, приближише се истој трпези [господарâ].
7. Јудејске вође
говориле су Пилату да нипошто не пише да је Он цар јудејски, него да је Он рекао
да је цар јудејски. Пилат им је одговорио: ''Што писах, писах''. Као што су
јудејски поглавари симболисали гране одломљене од дрвета, тако је Пилат
симболисао прицепљену дивљу маслину. Он беше незнабожац и беше записао
исповедање вере које су требали да исповеде народи, истичући грешку Јудеја што
су одбацили Господа који је са свим правом рекао: ''Одузеће се од вас Царство и
даће се народу који чини правду'' (Мт 21, 43). То међутим не значи да Он није и
цар Јудејâ.
Јер је корен тај који придржава гране дивље маслине, а не маслина која
придржава корен; али иако су се због одбацивања вере гране одломиле, није због тога
Бог одбацио свој љубљени народ, јер – говори он [ап. Павле] – ''И ја сам Израелац''. Према томе иако се они који
нису желели да Син Божији царује над њима, упутише у таму изван куће, ипак
мноштво народа које ће доћи са Истока и Запада у Царству Божијем сешће за
трпезу не са Платоном и Цицероном, него са Аврамом, Исаком и Јаковом. И
стварно, Пилат је написао ''Цар Јудејâ'', а не ''Цар Гркâ или Латинâ'', премда
је требало да се зацари над незнабожачким народима. А што је писао - писао је и
није то изменио на захтев подозриваца. Баш као што је много раније било
проречено у псалму: ''И не мењај натпис наслова''. Сви народи верују у Цара
јудејског: Он царује над свим народима, па ипак Он је цар Јудејâ. Тај корен је
имао такву чврстину да је успео преобразити у самог себе дивљу маслину која му
је прицепљена, док дивља маслина није му могла одузети име маслине.
8. Војници су
разделили на четири дела његову хаљину и однели је. Симболика: Његове Свете
Тајне ће се раширити на све четири стране света.
9. Они нису
разделили него су бацали коцку за једину његову хаљину која је била изаткана
без шивења одозго до доле. Догађај довољно јасно показује да иако су и видљиве
Свете Тајне одећа Христова, њих могу имати и добри и лоши. Супротно је са
вером, која када је аутентична, рађа савршено јединство кроз љубав: ону љубав
која је у наша срца уливена одозго силом Духа Светога, који нам је дат. Таква
вера није својина која се чува за појединце, него се даје невидљивом благодаћу
Божијом, и скоро као да се извлачи жребом. Зато је Симону, који, иако је примио
крштење, није имао ову врлину, рекао Петар: Нема теби дела ни удела у овој речи
(вери) Дап 8, 21.
10. Одозго са Крста
препознао је [Марију] као мајку и
поверио је љубљеном ученику. Будући да само што није умро као човек, управо
зато показује своју човечанску љубав. Овај час још није био дошао када је, пре
него што је воду претворио у вино, односећи се на своје Божанство, рекао: ''Шта
ја имам са тобом, жено? Још није дошао час мој.'' Јер није од Марије узео своју
божанску природу, али је од Марије узео оно човештво које је [сада] висило на
Крсту.
11. Рекавши: ''Жедан
сам'', тражио је веру у својима. Али, пошто је дошао у своју кућу, а своји га не примише, уместо љубазности вере
понудише му сирће неверја, пруживши му то у сунђеру. И заиста треба да их
упоредимо са сунђером, будући надувени, али не испуњени, нити отворени за прав
пут исповедништва, него загубљени у мучним и мрачним вијугама њихових лукавих
сплетки. Истина је да је у оном пићу био и исоп који је, како се прича, ниска
биљчица причвршћена за земљу веома чврстим кореном. Оном народу су припадали и
неки људи који су дозивали у сећање овај злочин не би ли га осудили, те тако
понижујући се у души, окајали себе. Ово је врло добро знао Онај који је
прихватио исоп заједно са сирћетом: Онај који се, по речима другог
јеванђелисте, молио за њих, и, висећи са Крста, рекао: ''Оче, опрости им јер не
знају шта раде''.
12. Рекао је: «Сврши
се», и сагнувши главу, испусти дух свој. Овим је доказао да је умро не из
нужности, него својом слободном вољом. Желео је да чека све док се не испуни
све оно што је за Њега пророковано, па будући да је писано за њега: ''У жеђи
мојој напојише ме оцтом,'' почекао је као онај ко има власт да испусти свој
живот. Тако је рекао и Он сам. Испустио је свој дух у ставу понизности, тојест
погнувши главу, али ће га поново узети на васкрсењу када ће његова глава бити
високо уздигнута. Да његова смрт и погнуће главе значе његову велику силу,
најавио је патријарх Јаков блогословом који је дао Јуди. Рекао му је: ''Узвисио
си се након што си легао и заспао као лав''. Својим усправљањем изобразио је
Крст, својим лежањем – погнуће главе, сном је изображена смрт, [ликом] лава - сила.
13. Двојици
разбојника су била поломљена колена, али не и Христу јер је био мртав. Само
Јеванђеље нам говори разлог тог дешавања. Овим знаком се заправо требало
показати како је пророштво које га је најављивало, указивало на јудејску Пасху
за коју је важио пропис да се јагњету не ломе кости.
14. Из његовог бока
прободеног копљем потекли су на земљу крв и вода. То су свакако Свете Тајне
помоћу којих се Црква конституише, нова Ева произашла из бока успаваног Адама.
Адам је у ствари изображавао Онога који је требало да дође.
15. Јосиф и Никодим
су га сахранили. Према тумачењу неких, име Јосиф значи ''увећани'', док многи
знају да је Никодим, које је грчко име, појам састављен из речи ''победа'' и
''народ''. Јер ''nikos'' значи победа,
а ''demos'' значи народ. Тако ко је
онај који се, умревши, увећао ако не онај који је рекао: ''Ако зрно пшенице не
умре, остаје само; ако пак умре, умножава се''? И ко је онај ко је поразио
народ прогонитељски, ако не онај који ће, васкрснувши из мртвих, доћи да им
суди?
Нема коментара:
Постави коментар