Свето Писмо описује Христа на три начина
1. 1. Господ наш Исус Христос, браћо, по ономе
колико смо могли да видимо на Светим Страницама, тј. како је објављиван у
Закону и Пророцима или у Посланицама Апостола или како се показује вером у
историјском догађајима које познајемо из Јеванђеља, посматра се и обзнањује на
три начина. Први начин се односи на њега као на Бога, према оном Божанству по којем је једнак и савечан Оцу, пре него што
је примио људску природу. Према другом начину, (а то је) након узимања људске
природе, (о њему) читамо и разумемо да исти онај који је Бог, он је и човек, и,
исти онај који је човек, он је и Бог и због ове
изузетне особине преимућства (супериорности), он не остаје на истој равни са
људима, него је Посредник и Глава Цркве. Трећи начин је онај, (који се) у
извесном смислу (односи на) целог Христа у пуноћи Цркве, односно као Главе и
Тела, према оном савршеном човеку у којем је свако од нас члан. Ово Христово
обележје се проповеда верујућима и нуди као предмет размишљања ученима. Не
можемо у овако кратком времену извршити преглед ни објаснити све извештаје из
Светог Писма који потврђују ово троструко Христово обележје, па ипак не можемо
оставити ове тврдње без доказа. Након што дамо, бар делимично, неколико
сведочења, биће ваш посао тражити и налазити у Писму нека друга која, због
ограничености времена, не можемо да поменемо.
Први начин: Христос Логос (Реч)
2. 2. Што се тиче првог начина на који се
приказује Господ наш Исус Христос Спаситељ, једини Син Божији, кроз кога је све
створено, односи се онај познати, величанствени пасус из Јеванђеља по Јовану: У
почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога и Логос беше Бог. Он беше у
почетку у Бога. Све кроз Њега постаде и без Њега ништа не постаде. Оно што је
постало у Њему беше живот; и живот беше светлост људима. И светлост светли у
тами и тама је не обузе. Чудесне и дивне су ове речи и треба их прихватити
пре него што продремо у њих до краја. Када се пред вас изнесе тањир са јелом
(дешава се да) неко узме један део, неко – неки други део; свима исто јело, али
не свима цело јело. Тако су сада извесно јело и извесно пиће од речи изнете
пред ваше уши и цео говор допире до свих. Да се не дешава можда да када ја
говорим, неко узме један слог, неко неки други, неко узме једну реч, неко неку
другу? Када би тако било, морао бих да изговорим онолико речи колико видим
људи, да би свакоме достигла бар по једна реч. Али ја врло лако изговорим речи
више него што је окупљених људи, па ипак све оне заједно допру до свакога.
Човечија реч се не дели на слогове зато да би је сви могли чути или (зар треба)
делити на делове Реч Божију (=Логоса) да би био присутан на сваком месту?
(Можемо ли се усудити) браћо, да поредимо некако ове наше речи које одзвањају и
пролазе, са оном вечном Речју Божијом која је без промене? Нисам ли ја сам када
сам сада говорио, направио такво поређење? Желео сам да вас наведем да мислите
како вам оно што Бог показује у материјалним стварима може бити корисно за веру
у оно што још увек не можете опазити у духовним речима. Али пређимо на ваљаније
доказе: јер речи одзвањају и пролазе. Уђите у поље појмова и помислите на
правду. Претпоставимо да се неко налази на Западу и мисли о правди, он је мисли
у својој укупности, баш као онај ко се налази на Истоку. И један и други је
виде потпуну. Видети правду као начело кога се треба држати при делању јесте
услов да се праведно дела. Како је неко види изнутра, тако у складу са тим дела
споља. Међутим, како би је он видео (изнутра) да она није присутна у
унутрашњости? Да ли тако што се неко налази на одређеном месту, може да се каже
да он одатле не може да учествује у мисли неког другог (ко се налази на неком
другом месту)? Када ти, који стојиш овде, видиш својом мишљу (умом) оно
што неко други на неком другом веома удаљеном месту подједнако види својом
мишљу и све ти је представљено у својој целосности као и њему, тако онда, пошто
су духовне и божанске стварности свуда (присутне) у својој целосности, можеш
веровати да је Логос (=Реч) потпуно у Оцу и потпуно у оваплоћењу.
Ово треба да верујеш о Логосу Божијем који је Бог у Бога.
Други начин: Христос Бог и човек.
3.3. Али ево још једног аспекта, још једног начина
приказивања Христа, још једног који Писмо открива. Оно што сам до сада говорио
тиче се Христа пре оваплоћења. Сада чуј шта Писмо објављује: И Логос постаде
тело и настани се међу нама. Да је ћутао о човештву Логоса, беспотребно би
нам говорио о његовом божанству онај који је написао: У почетку беше Логос (Реч)
и Логос беше у Бога и Логос беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Све кроз њега
би створено и без њега ништа не би створено. Да бих ја једнога дана видео
то божанство, дошао је овде да живи са мном; да би ми дао неопходно очишћење за
оно сагледавање (созерцање), дошао је да помогне мојој слабости. Постао је
човек узевши од људске природе саму људску природу. Ономе ко је лежао рањен
поред пута притекао је у помоћ на ''магарцу'' тела да устроји и подигне нашу
слабу веру Тајном свога оваплоћења; да разбистри наш ум да може видети оно
божанство које није никада напустио. Јер почео је био да буде човек, али није
никада престао да буде Бог. Дакле овоме смо научени (из Светог Писма) о нашем
Господу Исусу Христу као Посреднику, као глави Цркве, јер је он Бого-Човек и
Човеко-Бог, као што вели Јован: Логос постаде тело и настани се међу нама.
Апостол приказује Христа на оба начина
3. 4. И
један и други аспект Христа ћете наћи у оном веома познатом поглављу апостола
Павла где каже: Постојећи у обличју Божијем није сматрао за отимање то што
је једнак са Богом. Што је исто као и рећи: У почетку беше Логос и Логос
беше у Бога и Логос беше Бог. Како би Апостол могао изјавити Није
сматрао за отимање то што је једнак са Богом да није био једнак Богу? И
опет, ако је Отац Бог, а он није Бог, како је
онда једнак? У сагласности са оним што каже (Јован) да Логос беше Бог, имамо
код Павла овај стих: Није сматрао за отимање то што је једнак са Богом,
и као што је један говорио: Логос постаде тело и настани се међу нама,
други напоредно: свукао је себе, узевши положај слуге. Обратите пажњу.
Каже свукао је себе, узевши положај слуге управо јер је постао човек,
јер Логос постаде тело и настани се међу нама. А шта је ово ''свукао
се''? Није изгубио божанство, него се обукао у човештво показујући људима оно
што није имао пре него што је постао човек. Појавивши се у овом обличју, свукао
се: држећи сакривеним висок степен свог величанства и истичући тело, обучен у
човештво. Он је Посредник и Глава Цркве због чињенице да је
поништио себе узевши обличје слуге. Не каже: ''Узевши обличје Бога''. Када се
говори о обличју Бога, (Павле) не користи глагол ''узети'', него каже: Постојећи
у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак Богу. Али када
треба да говори о положају слуге, каже: Узевши обличје слуге. Због тога
је Посредник и Глава Цркве и кроз њега се миримо са Богом, кроз тајну унижења,
страдања, васкрсења, вазнесења и будућег суда, па према томе моћи ће се чути
две добропознате будуће стварности премда је Бог проговорио само једанпут. Када
ће се чути? Када буде вратио свакоме према његовим делима.
Чувати се аријанске јереси. Изазов науке.
4. 5. Држећи
се добро овог учења, не чудите се што међу људима постоје расправе које се
подмукло шире, као жива рана, каже Апостол. Али ви будите на опрезу о ономе што
чујете и сачувајте чистоту ваше [душе], као да
вас је Младожењин пријатељ заручио за Младожењу, чедна девица која се приноси
Христу. Ваша чедност нека је у вашој души. Телесну чедност има мало њих у
Цркви. Чедност душе се тражи од свих верујућих. То је чедност коју змија жели
покварити и за њу каже Апостол: Заручио сам вас за једног Мужа да вас као
чедну девицу приведем Христу. Али се бојим да као што је Еву преварила змија
својим лукавством, да се тако и ваша чула не покваре, одвраћајући се од простодушности
и чистоте која је у Христу. Ваша чула јесу ваши умови. Ово је
најпримереније тумачење јер се чулима сматрају и телесна чула: вид, слух,
мирис, укус и додир. Оно за шта се Апостол бојао да се не поквари јесте наш ум
у којем борави непорочност вере. Зато, душо, чувај своје девство, да се после
оплоди у загрљају твога Мужа. Оградите своје уши трњем, као што пише. Нека
слаба браћа су се била узнемирила због аријанске расправе, али милосрђем
Господњим свеопшта (католичка) вера је победила. Он није оставио своју Цркву, и, ако је
пустио да трeнутно
буде потресена, учинио је то да би стално била у молитвеном односу према њему и
њиме била утврђена као на чврстој стени. Али змија још увек сикће, не предаје
се ћутању. Тражи са некаквим обећањем науке да истера човека из раја који је
Црква, да би га спречила да се врати у онај рај из којег је први човек избачен.
Сатана дела сада у Цркви као некада у земаљском рају. Син као Бог једнак Оцу, као човек нижи од Оца.
5. 6. Разумите,
браћо. Оно што се догодило у оном рају, данас се дешава у
Цркви. Нека нас нико не наговори да изађемо из овог раја. Доста је што смо већ
једном из њега изашли. Бар након тог искуства, исправимо се. Змија је увек
иста: дошаптава нечасност и безбожност. [Може се десити да] обећа некажњеност,
као што ју је тамо обећала, рекавши: Нећете умрети. Та дошаптавања она
подмеће хришћанима данас да живе рђаво. ''Да неће Бог, каже, пустити да сви
пропадну? Да неће све осудити? Бог каже: Да, осудићу, али ћу и опростити онима
који промене животе. Нек измене своје владање, изменићу своје претње''. Она је
та која стално мрмља подмукло и говори: ''Гледај, има један стих у коме пише: Отац
је већи од мене а ти кажеш да је једнак Оцу?''. Ја прихватам стих о коме
говориш, али прихватам још један, јер пишу два. Ствар је у томе што ти
прихваташ само један, а други одбацујеш, док заједно са мном можеш прочитати
оба. Реченицу: Отац је већи од мене, наравно, прихватам, али не од тебе,
него из Јеванђеља. А ти прихвати од Апостола другу реченицу: да је Син једнак
Оцу. Уједини их, једну и другу. Онај који је говорио кроз Јованова уста у
Јеванђељу, говорио је кроз Павла у посланици. Бог не може противречити себи. А
ти не желиш да прихватиш сагласност Писма. Ти волиш да доводиш у питање. ''Али
ја, кажеш, имам доказ у Јеванђељу [где пише]: Отац је већи од мене. Али
и ја имам у Јеванђељу доказ [тамо где каже]: Ја и Отац смо једно. Како
може бити истина и једно и друго? Како нас учи Апостол да: Ја и и Отац смо
једно? [Објашњава нам овако:] Он, имајући обличје Божије, није сматрао
за отимање своју једнакост са Богом. Слушај још: Отац је већи од мене.
Али свукао је себе узевши обличје слуге. Ето, ја сам ти доказао у ком
смислу је Отац већи: ти ми докажи у чему Син није једнак. Јер ми читамо и једну
и другу реченицу. Нижи је од Оца као Син човечији, једнак је Оцу као Син
Божији, јер Реч беше Бог. Посредник је и Бог и човек: као Бог једнак
Оцу, као човек нижи од Оца; у исто време је и једнак и нижи: једнак у обличју
Божијем, нижи у обличју слуге. Реци ми, дакле, како је једнак и истовремено нижи,
да није једним [својим]
делом једнак, а другим нижи? Ето, изузимајући чињеницу да је примио
тело, покажи ми где је једнак, а где нижи. Занима ме како ћеш ми то доказати.
Син Божији пре утеловљења није ни на који начин нижи од Оца.
6. 7. Пазите,
размишљати телесно је сулуда безбожност. Написано је да: Телесно размишљање
је смрт. Заустави се ту. Остављам на страну за тренутак и
још увек не говорим о утеловљењу Господа нашег Исуса Христа, јединог Сина
Божијег, него као да се још увек није догодило ово утеловљење које се догодило,
размишљам са тобом о овим речима: У почетку беше Реч и Реч беше у Бога и Реч
беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Размотрићу са тобом и овај други стих: Он,
имајући обличје Божије није сматрао за отимање своју једнакост са Богом. Покажи
ми овде где од ова два један може бити већи а други мањи. Шта велиш? Да не
желиш да разделиш Бога на основу различитих квалитета, односно, одређених
начина постојања телесних или животињских, оних у којима ми можемо приметити
разлике? На основу природе могао бих да говорим овако, али Бог зна да ви не
можете разумети. Дакле, вративши се на претходну причу, пре него што је Реч
узела тело, пре него што је постала тело и настанила се међу нама, покажи ми
где је нижи, где једнак Оцу. Да ли се у Богу могу правити разлике па да Син по
нечему буде нижи од њега а по нечему једнак? Као када би хтели да опишемо
одређена тела, па кажемо да је једно једнако другом по дужини, а ниже од њега
по снази. Јер често се два тела сматрају једнаким по величини, али у погледу
снаге једно је надмоћније, друго слабије. Желимо ли да мислимо да су Бог и Син
као тела? Желимо ли да мислимо то о Ономе који је био цео у Марији, цео у Оцу,
цео у људској природи и цео изнад анђелских духова? Да удаљи Бог такве мисли из
срдаца хришћана. Идући овим путем могао би да кажеш: ''Једнаки по величини и
сили, различити по боји''. Али боја не постоји до у телесним стварностима. А у
Њему постоји светлост мудрости. Покушај да ми кажеш која је боја праведности.
Будући да духовне стварности немају боју, ти не би Богу давао ова својства да
на лицу немаш боју срама.
Истоветност Сина и Оца.
6. 8. Шта
ћеш ми рећи, дакле? Да су можда у погледу снаге једнаки, али да је Син нижи у
мудрости? Бог би био неправедан да је нижој мудрости дао једнаку моћ. Ако су једнаки
у мудрости, али је Син мањи у сили, Бог би био љубоморан дајући нижу силу
једнакој мудрости. У Богу својства нису ништа друго до једна иста стварност.
Снага у Њему не постоји другачије од мудости или сила одвојено од правде или
чистоте. Када говориш о било којем од ових Божијих својстава, не треба да
разумеш да су разлучени, и, у осталом ништа се не може рећи прикладно. Овај
начин говора више приличи душама у које божанска светлост продире на посебан
начин и облачи их (дарује их) према личним квалитетима сваке, као што ова наша
видљива светлост осветљава физичка тела: ако нестане светлост, сва тела имају
исту боју или боље, никакву боју. Када светлост дође и обасја тела, без обзира
што је она једна, боји их на различите начине, према њиховим различитим
особинама. На исти начин примају отисак душе које су под благотворним утицајем
светлости која није ни под каквим утицајем и узимају облик од Оног ко не добија
облик од других.
Правда Божија: неодговарајућ људски израз.
7. 9. Ипак,
браћо, ми користимо такве изразе у односу на Бога само зато што не налазимо
боље. Дајем Богу особину праведности зато што, међу људским речима, не налазим
бољу. Али он је изнад правде. Казано је у Писму: Јер је Бог праведан и воли
правду. У Писму пише и да се Бог каје, да Бог не зна; да се ужаснеш!
Како може Бог да не зна, Бог да се каје? Ипак, ради корисности, Писмо се
спустило на овај ниво изражавања који те запрепашћује управо јер ти тако нећеш
помислити да су на одговарајући дефинисане начин оне стварности које сматраш
узвишеним. ''Али онда, питаћеш ме, шта се може рећи о Богу на одговарајућ
начин?''. Неко би могао да ти одговори, управо, да је Бог праведан. Али неко
други, ко је исцрпнији, би ти рекао да је овај израз испод његове
величанствености и да је то неприкладан начин изражавања о Богу, али је зато
одговарајућ за човеков ниво. Ако се неко ослања на Писма зато што у њима пише: Господ
је праведан, могло би се с правом одговорити да се у Писму налази и израз да се Бог каје. И пошто је
јасно да кајање не треба схватити у уобичајеном значењу, у смислу који се
придаје људима који се кају, тако се треба сложити да израз ''праведан'' није
применљив на најузвишенију величину Божију. Па ипак, Писмо добро чини што
користи такав језик, да би се преко ових несразмерних израза дух постепено
довео на раван онога што се не може исказати. Ти кажеш: праведан Бог. Али
пробај да мислиш на нешто што је изнад правде, онакве како је иначе замишљаш у
човеку. Па ипак, кажеш ми ти, Писмо каже баш праведан''. Али оно каже и
да се Бог каје, да не зна, ствари које се не усуђујеш да поновиш. Е па као што
си схватио да ти изрази које оклеваш да изговориш јесу оправдани твојом малом
способношћу схватања, исто тако и ове друге које сматраш
узвишенијим су речене за једну интелигенцију која има већу чврстину. Ко затим
успе да надиђе ове појмове и почне да мисли о Богу, колико је доступно човеку,
оно што Богу приличи, наћи ће за хвалу само мук речи гласом срца који не може
себе изразити.
Син је потпуно једнак Оцу
8. 10. Дакле,
браћо, пошто су у Богу сила и правда једно те исто (какво год својство му ти
приписао, ти о њему увек говориш једно те исто и само се по себи разуме да
никад није ништа одговарајуће) не можеш рећи да је Син једнак Оцу по правди а
не по сили, или једнак по сили а не по знању. Једнакост у једној ствари
постулира једнакост у свему; све особине које му дајеш једнаке су међусобно,
имају исту вредност. Довољно ми је што ти признајеш да не можеш рећи на који
начин је Син другачији од Оца осим ако не прихватиш разликовање у самој суштини
Божијој. А ако то претпостављаш, ти си ван истине и ниси се примакао оном
божанском светилишту где се истина види чисто и јасно. Пошто не можеш да
говориш о једнакости у једном делу а о неједнакости у другом, јер у Богу нема
делова, не можеш рећи да је у једној ствари једнак, а у другој неједнак, јер у
Богу не постоје различите особине; не можеш изјавити [за
Сина] да је једнак, ако не подразумевајући да је у
потпуности једнак. Следи из тога да не можеш за њега рећи да је нижи осим ако
не имајући у виду да је узео положај слуге. Имајте, браћо, увек на уму ову
истину: ако у Писму прихватите одређено начело, сама истина овог начела ће вам
све разјаснити. Према ономе што је речено, свуда ћете наћи да је Син једнак
Оцу, морате разумети да је таква једнакост у погледу божанске природе.
Сматрајте га нижим само према обличју слуге које је узео. Ово се подудара са
оним где каже у Светом Писму: Ја сам онај који јесам, и још: Ја сам
Бог Аврамов, Исаков и Јаковљев. Тако ћете разумети шта је Он у својој
природи и у свом милосрђу. Мислим да сам довољно рекао о начину на који се наш
Господ Исус Христос, Спаситељ наш, Глава Цркве, Посредник наш кроз кога се
миримо са Богом, приказује у Писму као Бог и као човек.
Трећи начин: цео Христос - глава и тело
9. 11. Постоји
и трећи начин на који се цео Христос може приказати: као Црква, као глава, и,
истовремено као тело. Јер глава и тело су један Христос; не као да без тела [тј. oваплоћења] није
цео, него зато што је изволео да буде у целости са нама Онај ко је и без нас
потпун; не само зато што је Логос, Син јединородни једнак Оцу, него и у својем
човештву које је примио и са којим је истовремено, Бог и човек. Остаје да
утврдимо, браћо, на који начин смо ми његово тело, а он са нама, један Христос.
Где налазимо да је један Христос глава и тело, тојест тело са својом главом? У
Исаији невеста и младожења разговарају као да су једна особа, у једнини. Једно
лице говори и обратите пажњу шта каже: Као младожењи намести ми венац. Као
невесту украси ме накитом (Ис 61:10). Као младожења и невеста. Иста личност
се назива младожења као глава, назива се невеста као тело. Чини се да су двоје, али су једно. У супротном, како
бисмо били Христови удови? Апостол се изражава врло јасно: Ви сте Христово
тело и његови удови. Сви заједно смо удови и тело Христово: не само ми који
се налазимо овде на овом месту, него сви на целој земљи. И не само ми који
живимо у овом времену, ма шта рећи? Од праведног Авеља до краја света, док буде
постојао људски нараштај. Сваки праведник што прохода у овом животу, цело садашње
човечанство и не само на овом месту, и цело будуће човечанство, сви сачињавају
једно Христово тело и свако понаособ је његов уд. Ако дакле сви сачињавају
његово тело а појединци су удови, он је глава овог тела. Он је, каже
Апостол, глава тела, тј. Цркве, Прворођени који има првенство у свему. И
пошто још каже за њега да је глава сваког началства и власти, јасно је
да се ова Црква, сада лутајућа, спаја са небеском Црквом где имамо анђеле за
суграђане, којима ћемо бити једнаки након васкрсења тела: једнакост коју бисмо
дрско присвајали да нам је сама Истина није обезбедила: биће једнаки Божијим
анђелима; и биће само једна Црква, град великог Цара.
Христос и Црква јесу један Христос.
10. 12. Да
закључимо, дакле, Христос у Писмима се понекад приказује тако да нам се
обзнањује као Логос, једнак Оцу, понекад као Посредник: Логос постаде тело,
да би се настанио међу нама; или као када се каже да тај Јединородни,
кроз кога је све створено, није сматрао за отимање своју једнакост са Богом,
него је свукао себе, узевши положај слуге... и био послушан до смрти, и то до
смрти на крсту. Понекад, напослетку, се приказује тако да се обзнањује да
је истовремено глава и тело: то јасно каже Апостол када [тумачи] оно
што је речено о мужу и жени у књизи Постања: И биће двоје једно тело.
Пратимо га док тумачи да не изгледа као да износимо сопствене претпоставке. Биће
двоје – каже – једно тело. И
додаје: Ово је велика тајна. И да се не би помислило да говори о
сједињењу два пола по природи, додаје: А ја говорим о Христу и о Цркви.
Увек треба узимати као да се односи на Христа и на Цркву оно што је речено у
стиху: и биће двоје једно тело, тако да нису више двоје него једно тело.
Исти однос који постоји између младожење и невесте постоји
између главе и тела јер је глава жени муж. Било да се каже глава и тело, било
да се каже младожења и невеста, разумите као да се односи само на једно. Из
ових разлога сам Апостол, док је још био Савле, чуо је речи: Савле, Савле,
зашто ме гониш? Јер је тело спојено са главом. И када је тај проповедник
Христов требао од других да претрпи прогоне које је он другима нанео, рекао је:
Да у свом телу допуним оно што недостаје Христовим патњама, показујући
тако да његове патње припадају Христовим патњама. [Ове
речи] не треба разумети као да се односе на главу,
која, сада већ на небу, не трпи ништа, него на тело, тј.
Цркву, тело које је са својом главом један Христос.
Христова невеста нека буде без мрље и боре.
11. 13. Покажите
се, дакле, тело достојно такве главе, невеста достојна таквог младожење. Ова
глава не може имати никакво другачије тело осим оног које је њега достојно,
нити овакав младожења невесту која није њега достојна. Да је стави –
каже Свети Павле – испред себе, своју славну Цркву, без мрље и боре или шта
томе слично. Она је Христова невеста, без мрље и боре. Не желиш мрље? Ради
као што је писано: Умијте се, очистите се, уклоните злобу из својих срца.
Не желиш боре? Испружи се на крсту. Јер није довољно само очистити се, треба се
испружити на крсту да би били без мрље и без боре. Очишћењем се перу грехови,
опружањем на крст остварује се жеља за вечним животом за који је Христос дао
да га разапну. Слушај шта каже сам Павле, након што се очистио: Спасао нас
је не заслугом због праведних дела која смо ми учинили, него због своје милости,
купком препорођења. Чуј још њега испруженог на крсту: Заборављам
прошлост, а стремим будућности и трчим према циљу да добијем награду за коју ме
је Бог позвао у Христу Исусу.
Нема коментара:
Постави коментар